ЉУБАВ ИЛИ ПРИВРЖЕНОСТ?



Шта је то родитељска приврженост?

Пре свега треба да размотримо шта то покреће родитеље који хоће да реше конфликтну ситуацију - љубав, приврженост, родитељски егоизам или стварна брига о деци? Зауставимо се подробније на схватању шта је то родитељска приврженост и размотримо различите облике родитељске љубави.

Енглески писац Клајв Луис описује приврженост: "Знам из искуства како нас приврженост најпре учи да примећујемо, затим да трпимо, затим да будемо сусретљиви и, најзад, да ценимо оне који су нам најближи. И ту се приближавамо опасној црти. Приврженост се не горди, као и милосрђе. Приврженост је скромна,приврженост је незлопамтива; она дуго трпи, милосрдна је, никад не престаје.Она нам открива у другима лик Божији, као што га открива смирена светост. Значили то да је то заиста Љубав? Значи ли то да нам друга љубав и није потребна?Значи ли то да домаћа топлина и јесте хришћански живот? Одговор је једноставан:"Не".

Готово сва својства привржености су батина са два краја. Она могу стварати и добро и зло. Ако се пусте на вољу, ако се ништа с њима не чини, она нам на крају разарају живот.

Као што смо видели, у приврженост спадају и љубав-потреба и љубав-дар. Почнимо од потребе - од тога да нам је потребна љубав.

Приврженост је најнеразумнији облик љубави. Човек може да се веже за сваког. Зато свако и очекује да се други за њега везују. Ми знамо да пријатељство и заљубљеност треба нечим изазвати, тачније речено, заслужити је. Приврженост се даје бесплатно, она се "по себи разуме". Ми имамо право да је очекујемо. А ако је не дочекамо сматрамо да се наши ближњи понашају против природно.

Мистер Понтифекс из Пута сваког тела (роман С. Батлера) ужасава се што га син не воли и сматра да је то противприродно. Али њему не пада на памет да се упита да ли је он учинио ишта што заслужује синову љубав.

Краљ Лир почиње тиме што један веома непријатан старац не може да живи без привржености својих кћери. Не може се рећи да Лир не познаје приврженост. Он је просто опседнут љубављу-потребом. Да он на свој начин није волео кћери, не би захтевао од њих љубав.

Најнеподношљивији родитељ (или дете) може доживљавати ту грабљиву љубав.Она не доноси добра ни њему, ни другима. У таквој породици једноставно нема живота. Када непријатан човек непрестано захтева љубав, љути се, приговара,виче или подмукло мучи људе око себе, они почињу да се осећају кривим (што је он и хтео), а заправо ништа не могу да исправе.

Онај који захтева љубав сече грану на коју није стигао ни да седне. Ако у нама изненада никне нека нежност према њему, он ће је одмах угушити похлепом и жалбама. А своју љубав обично морамо да доказујемо тако што ћемо грдити његове непријатеље: "Кад би ме ти волео, ти би схватио какав је егоист твој отац...", "Кад би ми помогао да изађем на крај са сестром...", "... не би дозволио да са мном тако поступа".

Моћ и власт родитељске привржености хтео бих да илуструјем конкретним примером:

Како ћете ви без мене, синови моји?

Прича Александре Гавриљук



Полина Борисовна ради у министарству. Она је паметна, образована и самосталнажена. Све је навикла да решава сама. Од првог дана њене удаје, а можда и раније. Некада лепо женско лице с годинама је стекло мушке црте, печат претеране самосталности. Усне су јој чврсто стиснуте, међу обрвама је дубока,неизбрисива и упорна бора. Чак и у ходу, покретима и говору готово да ништа није остало од женствености. Она је господар свог живота. Она је господар живота и својих синова, и својих унука, и својих снаја.

Какву снагу треба имати па носити на себи толико живота! Ако се узму и одбаце све сентименталности и расправе о мајчинској дужности и каже отворено, ова фраза може изгледати сасвим другачије: "Какву снагу треба имати, па држати у својој шаци толико живота!"

Полина Борисовна је с мужем проживела доста година, али су се затим развели. Узрок је, као и обично, баналан - почео је да пије. Остала је с тројицом синова: Николајем, Романом и Иваном. Они имају 36, 32 и 26 година. Сва тројица су ожењени. Сва тројица живе у мајчином стану. Сва тројица не раде. Сва тројица пију. И то понекад поприлично.

Полина Борисовна прича жалосну причу свог живота и ниједан нерв јој не задрхти на лицу. Она је заиста храбра жена.
- Коља је два пута био ожењен. Прва жена је била таква да је то немогуће изразити. С таквим карактером... Ето, ја и она смо поверовале у исти дан. Њен синчић, а мој унук, кад је имао две године, као и увек ујутро је долазио у кухињу: "Бако, хоћу да једем!" "Сачекај, мили, сачекај, сад ћу" - рекла сам, мешајући овсену кашу. На сто сам ставила велики чајник (тек што сам га закувала јако узаврелом водом) за целу породицу. Мишењка се вртео поред стола, није одлазио и све време је нешто чаврљао. Наједном је заћутао. Окренула сам се према унуку и занемела. Стајао је сав обливен врелом водом и ћутао. Очи су му се одмах претвориле у две узане рупице. Схватила сам да је у шоку. На моју вику истрчали су снаја и син. Они су се избезумили и почели да вичу. Схватила сам да ја морам да преузмем ситуацију у своје руке. Брзо сам позвала хитну помоћ. А онда сам пала на колена и почела да се молим: Господе, ако постојиш,... а Ти постојиш,тако многи кажу, ако постојиш, исцели мог Мишењку, и ја ћу за Тебе учинити све!

"Након 20 минута дошла је хитна помоћ. Мишењку, који је све време ћутао,пажљиво су увили у ћебенце и однели га у хитну помоћ. Сви су ћутали. Дошли су у болницу, сви су се плашили да гледају дечака. Изашао је лекар, узео дете на руке, почео да га прегледа. "Да ли се ви то мени подсмевате? Зашто сте ме позвали? Шта је с дететом?" - "Опекотине" - одговорио је лекар хитне помоћи."Какве опекотине? Погледајте га!" - Лекар је принео дечака дежурном лекару. Овај је погледао и својим очима није могао да поверује: дечакова кожа је била чиста, глатка и ружичаста, чак је сијала. Сада су сви одрасли били у шоку. "Па ја сам га видео пре пола сата, био је у ужасном стању!" - правдао се лекар хитне помоћи. "Не знам шта се то догодило!"

Полина Борисовна је знала шта се догодило. Она је о својој молитви испричала снаји. Тако су обе поверовале у исти дан. Почеле су да иду у храм, да се моле, да путују по манастирима. И, као што доликује, тражиле су прозорљиве старце...

Рекло би се да је мир и благодат требало да се населе у овој породици. Али мир и благодат се насељавају тамо где живе Божански закони, где живи љубав. Љубав није онаква у чијим загрљајима човек може да се угуши, већ она која човеку даје да слободно и пуним плућима дише, и, што је најважније, да се развија.

Полина Борисовна није приметила како се мало по мало распада њихова велика сложна породица. Млађи синови су одрасли и брзо постали зрели момци. И тако су се у једном истом стану брзо створиле четири породице. Најстарији син се није слагао с првом снајом. Једном је Коља довео неку девојку. "Мама, може ли Лариса да преноћи код нас?" Лариса је преноћила и породица првог сина се тихо распала. Двоје унука су остали из тог брака и Полина Борисовна их је узела код себе. "Ма како ће снаја моћи да их васпитава? Ја немам поверења у њу. Иако иде по манастирима, ипак је ограничена...

"Роман се такође оженио и... остао у маминој кући. На столу се појавило више прибора за јело, лонци су постали већи, али мами се то свиђало - како она има велику породицу! И за све она одговара! Истина, морала је да потражи још један посао, јер ни први, ни други, ни трећи син нису нимало журили да нађу посао. На моје питање зашто нису нашли посао, Полина Борисовна је повисила глас: "За Московљанина нема нормалног посла! Разумете ли?!! Нема!"Истина, најмлађи је покушао да ради, неко време је превозио терете камионом, а затим је љутито рекао: "Мало плаћају! Боље је да седим код куће! Ти си нам, мама, јака, зарадићеш! Зар не? Погледај, унуци су ти мали, они хоће да једу..."

Полина Борисовна је с посла трчала кући, наравно, увек с тешким торбама (Како ће без њих? А и ко ће их донети кући, ако не она?). Брзо је спремала ручак, а током дана у купатилу се накупило доста прљавог рубља - обеју снаја, тројице синова и, наравно, унучади. Деца су вечерала, ишла да гледају телевизију, а Полина Борисовна је са одушевљењем прала, прала и прала. До два, до три часа ноћу. Ако би имала снаге пеглала би оно што је јуче било опрано. Гледала је на сат и с ужасом видела да јој је опет преостало да спава свега неколико часова. Јер већ ујутру треба спремати доручак, хранити децу и унуке. Полина Борисовна је научила да спава отворених очију. На састанцима би тренутно и нехотице заспала и само њени најближи пријатељи су је сажаљевали, знајући какав терет подноси и на крају састанка су опрезно и нежно будили своју колегиницу. Тако су пролазили дани, месеци.

Најмлађем, Вањи, свидела се другарица из разреда, Галочка. Дуго су се забављали. Мама је приметила да син нешто крије од ње, да се некако изменио."Вањечка, шта се то дешава с тобом и Гаљом". "Мама, ја с њом живим као муж и жена" - једноставно је одговорио син. "Како то, Вањечка?!" - узвикнула је мајка."Па ви треба да учите, да завршавате школу, затим иде факултет..." "Мама, остави све то, ја волим Гаљу и оженићу се њом!" - одлучно је одговорио син и отишао. Мајка није имала шта да каже. Њена коврџава глава је постала сасвим седа. Заборавила је на све. Заборавила је да може просто тако да седне на клупу, да нахрани голубове, да погледа плаво небо и да се радује због тога што пада киша и сија сунце. Посао, продавнице, прање, састанци, пројекти, шпорет, крпе, тањири -све се то претворило у огроман точак. А у њему она се врти као веверица. И не може да се заустави.Вањечка слави матуру, са својим је друштвом на пловидби бродом, музика, плес.Вањечка се упознаје са Ирочком, лепом и паметном девојком."Она ми се више свидела. Прво, она је Рускиња, православна. А Гаља је Башкирка, муслиманка, тешко да ће она постати православна. Ирочка је већ студирала прву годину престижног факултета. По свим параметрима она је сасвим одговарала Вањечки" - тихо уздише Полина Борисовна.Вањечка је почео да живи са Ирочком. Наравно, код маме. Она је очекивала да ће се они узети и да ће барем једна снаха бити нормална, паметна и радна. "Али ипак сам хтела да се бар неколико година забављају, а затим да се венчају. Јер Вањечка је сасвим млад. Какав ће он бити муж и отац?" - тихо уздишући, причала је Полина Борисовна.

Али Вањечка није успео да се венча са Ирочком. Једног дана је дошла Гаља и рекла Полини Борисовној да очекује од Вањечке дете.Класичан случај или чак прича за филм.Полина Борисовна је жена верница, интелигентна и поштена. Она, наравно, жали Гаљу и увече између ње и сина који је дошао са састанка са Ирочком долази до разговора."Ти мораш да се ожениш Гаљом!" - изјављује мајка сину. "Ја нећу да се оженим Гаљом, ја је више не волим!" - виче син и бежи из куће. Пред јутро Вањочка долази кући пијан. И почела је пијанка за пијанком. А Гаља стално долази. А Полина Борисовна покушава да допре до сина. И тако то траје све док није дошло време да се роди дете.



Полина Борисовна је ипак постигла своје. Вањечка и Гаља су отишли код матичара да се региструју. Дете се родило пре рока и одмах је почело да болује. Свет у који је дошло показао се за њега врло непријатним. Мама све време некуда одлази, плаче, а тата је рекао: "Нећу да га видим! Он није мој син! Не волим га!""Ти, ти га воли, ти га храни, двори га!!!" - повикао је мајци и отишао. Отишао је код свог пријатеља који му може бити отац. Углавном је код њега и дању и ноћу.

Они слажу некакве комадиће гвожђа у паузама између испијених боца алкохола.Вањечка долази кући једва вукући ноге. Само не од рада, него од испијених чаша. Полина Борисовна ради као и пре на неколико послова. Као и пре пере и кува за четири породице. Тиска се иза једне завесе зато што јој недостаје права соба. Синови јој као и пре доносе своје чарапе: "Мама, опери их! Иначе нећемо имати шта да обујемо!" А снаје спопада хистерија ако ујутру не налазе памперсе за своју децу. "Полина Борисовна! Данас треба да носим дете на ултразвук. Дајте ми паре!" -каже Гаља."Мама, Надењки је потребна тренерка!" - каже мајци средњи син Роман. "Мама, већ су сви неколико пута мењали мобилне телефоне, а ја имам стално један те исти!" - то каже најмлађи, Вањуша.

А Полина Борисовна као капетан великог брода стоји на палуби, гледа, и покаткад не зна шта да ради. А њен брод већ одавно подсећа на онај исти велики и удобан, најпоузданији могући брод који је у прошлом веку ударио у санту леда и потонуо. У великом броду Полине Борисовне већ је одавно пробијена рупа и он мало помало иде ка дну. Она је то већ одавно почела да примећује. Тешко јој је да стоји и гледа напред. Јер брод већ одавно никуда не иде. Тешко је капетану када брод тоне. И тешко је у то поверовати. И тешко је то прихватити. Музика још увек свира и ствара се утисак да се ништа не догађа. А чамци за спасавање? Има ли их?Имају ли довољно мудрости и разумевања путници овог огромног брода да седну у чамце за спасавање, пре него што избаце једни друге у воду?

"Када се свађају прете да ће убити један другог" - то Полина Борисовна прича о синовима. "Не знам шта да радим - уморно и помирено са судбином каже - Посаветујте ме, молим вас"."Па, прво, деца морају најзад да стекну самосталност, да се запосле, да почну сами себе да издржавају..." - то ја покушавам да кажем. И ту почиње оно најзанимљивије. "Ма шта вам је? Па рекла сам вам да нормалног посла нема. Свугде врло мало плаћају..." - одвраћа Полина Борисовна. "Па ипак је боље барем нешто, него уопште ништа" - изричем ја "философску"реченицу. "Не, боље је сачекати добар посао" - каже брижна мајка."Унуке од првог сина треба дати рођеној мајци" - настављам ја. "Она је одговорна за децу пред Богом"

"Али она ми неће дозволити да се виђам с њима. Она је тако и рекла: "Одузећу вам децу ако ми не будете давали новац и не будете их хранили!"" - с тугом одвраћа Полина Борисовна."То јест, ви купујете себи унуке за новац?" - питам је ја."Не, ја имам једноставно такав договор са снајом" - одговара жена. "Но, како онда решити стамбено питање? Па то је просто незамисливо - четири породице у једном тако малом стану! Сви ви треба да се растанете и да се срећете као једна велика сложна породица на Божић, на Васкрс, на рођенданима, именданима. Замислите само како ће њима бити драго да дођу код вас, да вам донесу цвеће и колач који су они направили?! То ће бити прави празник за све, и како ће вас само сви поштовати и волети!" - правим ја последњи покушај да убедим Полину Борисовну."Али моји синови не могу да живе с таштама. Тамо су врло лоши услови. Њих могу тамо да увреде. Ко ће их неговати? Галочка уопште ништа не уме. Не уме ништа ни да скува, ни да опере..." - негодује Полина Борисовна."Полина Борисовна, нажалост, не видим никакав други излаз. Сами сте тражили мој савет.

И премда кажу да паметни људи не дају савете, ја сам вам ипак рекла како видим излаз из настале ситуације""Вама је лако да говорите. Ваш син је далеко и ви се тако не бринете о њему као ја..." - рекла је Полина Борисовна, али угледавши моје очи, прекину јој се глас."Опростите, нисам хтела да вас увредим" - извинила се.

"Нисам се увредила. Можда ја нисам таква брижна мајка. Знате, ја сам с великим болом одвајала своје руке од љубљеног сина. Да знате само, Полина Борисовна.колико ми је он захвалан због тога што сам га пустила и дала му слободу. А ја сам тако желела да га загрлим и ни куда, ни куда да га не пустим. Али се увек сећам речи мојих мудрих наставника: "Права љубав даје другоме слободу, права љубав даје другоме развој, права љубав, на крају крајева, предаје другом одговорност за свој живот". И ја се, Полина Борисовна, трудим да се учим правој љубави" -завршавам ја, гледајући јој у очи. "И вама желим то исто".

Док смо разговарале у собу је ушао најмлађи, Вањечка."Вања! Узми чисте чарапе и брзо се пресвуци. Ускоро морамо да кренемо на железничку станицу. А те чарапе стави у кесу, код куће ћу их опрати"."Али мама, имам мало времена, немам када..." - рече Вања."Шта сам ти рекла?! Брзо се пресвуци! Или ја треба због тебе да црвеним у возу?" Двадесетшестогодишње дете и отац породице, гунђајући, узе кесу са чарапама, те покуњено и послушно оде да се преобује.

Живот је текао по утврђеном колосеку. "Знате ли, знам шта ћу учинити. Доћи ћу и рећи ћу им да ћу, ако ме не буду слушали, отићи од њих!" - ето како је "претећи" и детињасто одлучила Полина Борисовна.

И шта ту човек да каже. Оно најглавније, читаоче, испричала сам вам. Случај је заиста веома тужан... Верујем да ће једне бесане ноћи Полина Борисовна сести мало на ивицу каде препуне рубља, замислити се и доћи до правилног закључка. И та када с рубљем синова, снаја и унука биће последња. Следећег пута они ће сами прати, свако за себе. Једног лепог дана Полина Борисовна ће остати сама,сетиће се оног дана обраћења Богу, када је обећала да ће учинити све што Он од ње затражи. Она ће пустити своје синове, помолиће се Господу своме и у Његовој Речи ће наћи одговоре на сва своја питања. А деца ће, сва три сина, почети да праве своје породице, са својим женама и децом ће градити свој живот. И тражиће своје одговоре на своја питања.