Игуман Евменијe "Аномалије родитељске љубави" (12)


Породица, 08.06.2013.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Проблеми непотпуне породице



Као и мајка, тако се и отац може наћи у положају самохраног родитеља ако је принуђен да васпитава своју децу и да решава све породичне проблеме без учешћа другог супружника. Самом човеку није нимало једноставно да васпитава децу. Али и један родитељ је у стању да се избори са тим задатком. Уз Божију помоћ је све могуће!Савремени морал диктира циничне законе и сурова правила. Ако родитељима није пошло за руком да се ослободе детета за време трудноће, друштво им пружа неограничене могућности да га се ослободе за живота. Развод је један од таквих предлога. Сваки дан у стотинама и хиљадама породица, залупивши вратима,одлазе из куће, било отац, било мајка, цепајући дечије срце, газећи грубом цокулом крхки изданак људске душе.


Главни ударац ове трагедије не доживљавају одрасли. Он се обрушава на децу.Лишена родитељске заштите и покровитељства, деца постају отворена мета за распаљене стреле непријатеља нашег спасења. Рушење родитељског ауторитета у породици неизбежно доводи до краха сваког ауторитета у друштву. Створити раздор међу укућанима - ето шта хоће да постигне ђаво. Рушећи очински дом,разарајући породично огњиште, он истерује дете на улицу с њеним таванима и подрумима, тамо где делују закони џунгле.


Стотине хиљада разорених породица дневно, стотине хиљада деце лишене детињства, препуштених на милост и немилост судбине. Она то неће опростити одраслима, сурово и немилосрдно ће се светити онима који су их одбацили. Деца из несрећних и разорених породица редовно попуњавају армију малолетних преступника. Њихове многобројне банде очајнички се боре за опстанак, за своје место под сунцем. Лишена детињства, што значи и доброте, милосрђа и човечности, ова огорчена деца објављују рат против очева, бацају изазов целом друштву.



Развод родитеља за дете је увек драматичан. У случају ако оно остаје с мајком ситуација се најчешће развија у два правца: или се мушка улога у потпуности преноси на сина, који се на психолошком нивоу доживљава као најстарији мушкарац у породици, или мајка, у тежњи да компензује сину непотпуну породицу, наставља да га "мази", чак и кад је он одрастао. У вези с тим могу настати најтежи и најдраматичнији сукоби. Ако је жена доминантна, изгубивши првог мушкарца, сада се труди да другог мушкарца (сина) не испусти из руку.Пријатељство с неком девојком може изазвати код такве мајке оштро негативан став: "Види како је аљкава, не уме да кува..." У најбољем случају она ће се потрудити да је "мало трпи". Ако пак син хоће да изађе из родитељског окриља,чуће следеће: "Ти ме одбацујеш. Ко ће ме гледати ако ме изненада погоди парализа? Ја сам ти посветила сав свој живот..." и слично.



Савршено је јасно да у овом случају имамо посла с родитељском приврженошћу.Размотримо још једном разлику између родитељске привржености и љубави.Родитељска љубав припрема дете за животни пут. А приврженост га васпитава и одгаја за себе. Приврженост користи дечију љубав у датом тренутку када је дете уз родитеља и наставља да га спрема за себе у будућности.


Данас има много младих људи који немају визију своје будућности, они немају властите животне стратегије. И зато када се поведе разговор о томе како градити свој породични и професионални живот, они су у потпуности послушни својим родитељима. Али свако од нас код Бога има своје посебно назначење и човеков задатак је да пронађе свој пут, свој правац, своју животну мисију. Задатак родитеља је да максимално припреме дете за сусрет с реалношћу живота.


Шта значи припремати дете за сусрет с реалношћу живота? У животу човека очекују најразличитије непредвиђене околности. И зато је дете неопходно припремити да се суочи с њима. Ако се дете разболело, треба га учити да савладава болест: не да цмиздри, не да слини, нити да се качи о врат родитељима. Треба га припремати различитим процедурама прекаљивања, које могу ојачати његово здравље. Али неке мајке припремају своје дете за себе, а не за његов будући живот, оне се боје да примењују на њега било шта осим таблета и сирупа.


Шта значи припремати дете за себе? То значи васпитавати га тако да оно у будућности буде стално везано за мајку. Оваква мајка несвесно гради своје односе с дететом тако да дете увек буде уз њу. Најбоља варијанта, када је дете уз њу, и потпуно је зависно од ње, јесте када је оно болесно. Зато мајка (она уопште тога није свесна) тако васпитава своје чедо да оно стално болује. Шта она чини у том правцу? Уместо челичења дете кљукају таблетама и утопљавају. Уместо здраве и једноставне хране труде се да га хране свакојаким необичним јелима.Уместо тврде постеље смештају га у меку. Штавише, постоје не само такви физиолошки методи уз помоћ којих мајка у потпуности потчињава дете себи, него и формуле општења уз помоћ којих мајка прави дете у потпуности својим власништвом.


Дотаћи ћемо неке од тих момената.Шта може да учини мајка да јој дете у потпуности припада? На пример, мајка је једном веома тешко пропатила због тешке болести сина. Она је све учинила да би он преживео. И он је преживео. При томе је мајка доживела велику унутарњу радост оног тренутка кад је њен син почео да се опоравља: "Ја сам успела". И та радост коју је она доживела и која је потпуно искрена, постаје почетак увиђања да се дете налази у потпуној зависности од ње. Од тог тренутка сваки почетак болести детета мајка сваки пут унутарње доживљава као почетак његове смрти. И одмах се сећа оне радости коју је доживела када је њено дете оздравило: "Без мене би умро". Једном доживевши овакво искуство, мајка се у тренутку опасности враћа том искуству. Она се односи према детету управо тако: "Без мене ће умрети". Сада то као да постаје тајна која је настала у мајци, тајна пристрасног општења с дететом. Касније мајка почиње да се понаша на такав начин да дете сваки пут буде неспособно да опстане без ње.


Шта се догађа даље? Дете негде око пете године почиње да стиче пријатеље и другове. А мајка, ни сама то не примећујући, неприметно све његове другове одбија од њега. Дозвољава му да се дружи само с таквим друговима који неће спречити дете да остане уз њу.Када њено чедо постане одраслије: старији дечак, младић, мајка чини све да дете буде код куће, уз њу...



Погледајмо сада заједно у чему је емоционална потреба деце из непотпуних породица пре свега. Њима је потребно пре свега да: виде да је родитељ емоционално здрав и уверен у будућност. Зато, драги самохрани родитељи, расправљајте о текућим страховима и проблемима с ким год хоћете, само не с вашом децом.


Деца треба да имају дом у којем влада ред и осећа се стабилност, захваљујући мудром управљању мајке (оца),да имају могућност да слободно изражавају љубав према оба родитеља,да разумевају да она, деца нису крива за то што су се родитељи развели (примећено је да деца несвесно преузимају на себе кривицу због развода родитеља),.да добијају емоционалну подршку и утеху када им то буде неопходно и да имају могућност да теше друге.Да науче да увиђају своја осећања и буду поштени према самима себи, да имају могућност да граде односе с другим људима, мимо родитеља.



Шта мора да има на уму самохрани родитељ да би његова деца израсла у хармоничне и целовите личности?


Покушајмо да то изложимо укратко. Пре свега,запамтите да реаговати на поступке свог адолесцента треба НЕ променом свог унутрашњег стања (љутње, депресије, разочарања), већ променом СПОЉАШЊЕГ понашања. Зато: Не треба се задржавати на негативним осећањима.Треба искрено опростити супругу који није с вама.Не треба се трудити истовремено бити и отац и мајка.


Треба бити мудра мајка (или отац) извршавајући предназначење које вам је дао Бог. Не треба мислити да ће ваша деца одрасти, тако што ће бити више "ускраћена",него деца из потпуних породица.Треба веровати да у односу на ваше дете Бог има посебан Промисао и ваш је задатак да му помогнете да се оствари.


Не треба критиковати и судити одсутног супруга.Треба се сећати, у присуству детета, лепих страна одсутног супруга и неспречавати дете да гради с њим односе.Не треба живети од новца који је добијен позајмљивањем.Треба брижљиво планирати свој породични буџет, у мери одрастања уводећи у то и децу.


Не треба штитити децу од посла који могу да обаве у кући.Треба их учити да раде домаћи задатак према унапред састављеном распореду.Не треба се трудити надокнадити губитак оца (мајке) засипајући дете поклонима.Треба признати и прихватити да губитак оца (мајке) нећете моћи да компензујете ничим.


Не треба допуштати непоштовање и безобразлук од стране деце, страх који доводи до неспособности васпитања детета.Треба превладавати уз помоћ Божијом страх од тога да се буде одбачен, страх који доводи до неспособности васпитања детета.Не треба очекивати да ће дете моћи да надомести ваше душевне потребе


Треба ширити круг пријатеља који би могли да пруже емоционалну и духовну подршку.Не треба се утврђивати у томе да "обавезно морате да ступите у нови брак ради тога да бисте били срећни и да бисте нашли помоћника у васпитању деце".Треба се учити уздати се у Господа, који воли вашу децу љубављу коју не можете чак ни ви да пружите својој деци.


Bookmark and Share