Zdrava Srbija Instagram

Човек који не жели ништа да поседује


Здрава Србија, 16.08.2014.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Мој домаћин и саговорник Синиша Огњеновић из еко-села „Гај оскоруша", смештеног на брду између Зајечара и Бољевца, један је од оних малобројних који су још пре више од двадесет година изабрали „пут којим се ређе иде". Одрастао је у Београду, завршио је машински факултет али га је срце увек вукло у наручје природе, а душа тражила њену ширину, топлину и сигурност.


"За мене је ово једини начин којим могу да живим. Одмалена ме веома занима биологија и о томе сам много научио, па сам одлучио да студирам нешто сасвим другачије. И мислим да је то добро јер човек треба да стиче различита знања, пошто се никада не зна када могу затребати. Волим рад у башти, пчеларство, али волим и да градим, правим или обнављам ствари својим рукама. Ја сам срећан човек. Имам 49 година, а 26 живим у пензији јер немам ни дана радног стажа нити ми треба, иако све време напорно радим. Деведесетих сам са још неколико породица трагао за имањем које бисмо купили и основали еко-село. Имали смо среће да од једног Зајечарца добијемо бесплатно овај хектар и по запуштеног воћњака. Пре две деценије кренули смо са рашчишћавањем и изградњом објеката за живот. Нажалост, због тешке ситуације у Србији остали су брзо одустали.


Моја тадашња супруга и ја смо након три године саградили кућу од камена и дрвета, ископали артерски бунар, увели струју и овде се настанили. Али када је старији син завршио други разред, сеоска школа је расформирана па смо били принуђени да се вратимо у Београд. Међутим, ја сам и даље много времена проводио у Гају. У међувремену сам се доста ангажовао у спелеолошким експедицијама Завода за заштиту природе са циљем проучавања пећинског живог света, нарочито инсеката. На тим путовањима широм Балкана настављао сам да учим о биљкама, печуркама и осталом живом свету."


Синиша се пре две године сасвим населио на овом имању са другом супругом Иваном Живковић и петогодишњим сином Бањаном, надајући се да ће држава ускоро организовати дописно школовање деце које је законски одобрено. Мали Бањан је веома радознало, здраво и весело дете и већ сада о биљкама и природи зна далеко више од многих посетилаца. Ивана Живковић је преводилац, а тим послом се може бавити и ван града. Десетак година је живела у Израелу. Белгији и Швајцарској. У Швајцаркој је студирала и социјалну педагогију и живела са једном алтернативном заједницом која је бринула о хендикепираној деци датој јој на чување.


Овако ми је причао Синиша кишног првомајског викенда, док смо радили у башти, јели житарице и салате од самониклих биљака и ложили каљеву пећ:



„Наш избор је једноставност у животу и односима са људима - што мање рада, а што више радовања и дружења. Мени није проблем да зарадим новац, али сам одлучио да свој живот нећу томе да посветим. Волим да радим и стварам, али не желим да робујем ничему. Увек је ствар избора чему поклањаш своје време. Циљ је доћи до стадијума да ти новац скоро уопште није потребан, јер сасвим јасно увиђаш колико се робује наметнутим потребама. Ми живимо са мање од 200 евра месечно јер нам природа, самоникле биљке и наша башта дарују скоро сву потребну храну. Самоникле биљке, ти безбројни, скромни алхемичари не стварају пуку и лењу ситост и зависност од вештачких арома већ дају подршку животу. Оне нам дарују дивне умаке, салате, сирупе, лекове, тинктуре, мелеме, колачиће, чорбе, чајеве, уља, сирће, уштипке, вина и ракије, мармеладе, џемове, слатка, компоте, сокове. Живот у природи те на много начина огољава и показује ко си. Занос и оптимизам често брзо изветре. Око наше идеје окупљало се много људи, можда и стотину, али их је мало остало. И све је то у реду и како треба.


Ми нисмо ни имали замисао о неком кибуцу или комуни где је све заједничко, већ о удружењу слободних људи различитих потреба који живе близу и помажу се без икаквог наметања. Развој личне слободе, то је оно што је заједничко људима који овде долазе или планирају да живе, а сада управо градимо још две куће на имању. Наш начин живота није сасвим необичан. Овако су живели мој и твој прадеда. Имаш своју земљу, немаш послодавца, око тебе су жена, деца, комшије, куца и маца, коза и кокошка, имаш своју воду и слободу... гајиш своју храну и релативно си независан. Суштина еко-села је подржавање и размена, духовна и материјална.


Таква су некада била сва села. На селу сељак осети да му је дарована добра летина и има потребу да то подели. У граду све мораш да зарадиш, често крваво и да преотмеш од других. Зато се живи у страху и грчу. Тај архетип - моја кућица, моја слободица још увек је присутан у бар 80 одсто нашег света, али ретко ко се усуђује да га живи. А данас је најлакше тако живети. Много лакше него некада под Турцима или под корпорацијама. Док Србија не буде распродата странцима, онај ко је паметан за мале паре може да купи оно што је непроцењиво - своју земљу и слободу. Не кажем да је овај живот идеалан за свакога. За људско биће је уз ваздух, храну, воду и склониште најелементарнија потреба да учи и усавршава се. Неко ту потребу задовољава у граду. За некога је најбољи избор да са ранцем на леђима цео живот путује по свету.


Најважније је да човек напредује пратећи своје срце. Најпогубније је таворити у незадовољству. Ја знам да бих сада био мртав човек да сам остао у граду. Од депресије би ми срце препукло. Немамо испланиране дане јер себи не намећемо превише обавеза. Ми се суштински бавимо собом, а највише својим дететом. Учимо, играмо се, разговарамо, импровизујемо забаве. Наш син учи од нас, из књига и од разноликих посетилаца. Упија као сунђер и расте без телевизије. Рано лежемо и рано устајемо. У свако доба године има много лепог посла. У пролеће калемим старе сорте воћа, те тако чувам воћни генетски фонд Србије који је пред изумирањем, затим расађујемо поврће, у јесен правимо џемове од разног воћа, туршију, сечемо дрва. Лети се увек праве неке куће, долази нам много гостију, организујемо дечји камп. Тада се спава под шаторима и десетак дана сви се дивно проводимо. Сада за госте правимо реплику куће из Лепенског вира. Зими се санкамо, скијамо, плетемо корпе или чарапе. Пчеле су ми велика љубав. Верујем да има смисла посветити се органском пчеларству или калемљењу воћки које се не прскају, јер ће врло брзо доћи време кад ће људи вапити за том здравом храном, која је заборављена и почиње да ишчезава. Органска храна ће се златом плаћати.


За мене је већа срећа да накалемим воћку која је скоро изумрла него да добијем милион долара. Кад се пчеле роје, то је радост и лепота. Ту енергетско-љубавну размену између пчеле и цвета осећају сви који овде бораве. Имамо старе сорте јабука, крушака, шљиве ранке, вишње, виноградарске брескве, дрен, лешник, гоџи, ароније, огрозд, јагоде, рибизле... Лети живимо на домаћем хлебу и воћу, уз помало самониклих јестивих биљака и осећамо се изванредно. Али то ће ми тешко поверовати људи непца отупелих од нездраве индустријске хране. Људи су веома уплашени и несигурни јер су исекли везе са својим духовним бићем. Заваравају се да ће им бити боље ако нађу боље плаћен посао, саграде већу кућу или напуне ормане и замрзиваче. А што више имају, све више се боје да ће то изгубити. Усамљени су али и даље по инерцији бирају ропство које им је познато.


Умео сам да по месец дана овде будем потпуно сам. Питају ме да ли сам усамљен. А ја никада не могу да се заситим посматрања облака, заласка сунца изнад Ртња, птичјег ћеретања и дозивања јелена, радовања новим изданцима, зујањем пчела... Људи су уплашени јер немају комуникацију ни са најближим сродницима, а камоли са камењем, биљкама и животињама. А када то имаш, осећаш се безбедно и верујеш животу. Недокучиви су и несазнатљиви начини како нам стиже потребна енергија и помоћ уколико смо у равнотежи са собом и природом. Немам страх од будућности. Кад живиш у оваквом амбијенту, добро се храниш и смирено размишљаш - не можеш да се разболиш. У здравом телу је здрав дух, али и обрнуто - са здравим духом и тело је здраво.


Стандард нас је учинио меканим и увек болесним - човек склон прехладама, алергијама, нетолеренцији на неке састојке хране никада није сасвим здрав. Ја нисам попио таблету тачно 30 година. Одлучио сам да никада другима нећу препустити никакву одлуку кад је у питању моје здравље. Убеђен сам да је за добро здравље на првом месту важан чист ваздух, потом вода и храна и најзад спокојна душа, у миру са собом и светом. Не желим ништа да поседујем, а не желим ни да служим никоме осим природи. Ово ипак није аскетски живот, јер имамо струју, купимо плин, али ако ниси бесан, природа ти даје у изобиљу. Ми халапљиво ждеремо ресурсе, једемо планету, једну једину коју имамо. Нафта, угаљ, дрва, метали... само је питање времена кад ће доћи до колапса. Ако Човек преживи, за стотинак година наши потомци ће се згражати. Увек ће неко морати да производи ципеле или шерпу, али не мораш да нагомилаш 30 пари ципела или шерпи... А сада се намерно праве апарати који трају пет а не 50 година као некада. Свемоћни маркетинг нам намеће „must have" наредбе - на пример - ниси добра домаћица ако немаш 100 средстава за хигијену. А у бесмисленој трци да не заостанемо за другима губимо здравље.



Лепо је неко рекао: пола живота здрављем плаћамо да стекнемо паре, а после тога све паре дајемо да повратимо здравље. Гомиламо ствари које ретко користимо. Мени и хеклање и штрикање пружају задовољство. Нећу да будем зависан ни по питању одеће. Погледајте ове панталоне и блузу, исткао сам платно па га искројио, сашио, ставио учкур, онда извезао пиротску шару и то носим у специјалним приликама. То није кинеско ни фирмирано, али сам јако поносан јер су моја енергија и љубав у то уплетени.


Ипак, постепено се људи освешћују. У Италији постоји велика еко-заједница на неколико хиљада хектара која је себе прогласила за самосталну територију. Имају своје снабдевање водом и струјом, школе, трампу производа, чак и свој новац. Себе сматрам најбогатијим човеком у Србији, јер имам времена колико хоћу. За тај поклон узвраћам тако што служим природи, борим се за њен опстанак, примам госте и волонтере и помажуем колико могу инфомацијама, дружењима, саветима... И по 300 људи годишње прође кроз ово еко-село. Можда ћемо некога инспирисати да у себи пронађе храбрости и крене својим путем, ма који пут то био.




Снежана Трајков

Текст преузет са http://www.lovesensa.rs/




Bookmark and Share

Mala Pijaca