Стандардно легло сваких 100 дана спремно је да буде подељено на нова легла. Као подлога за узгајање глиста могу да се користе (уз претходну обраду) говеђе, коњско, свињско ђубриво као и ђубре од коза, оваца и зечева. Осим тога могу да се користе и картон, стари папир, лишће, пиљевина, млевени тресет, ситно сецкана слама и сено, отпаци од прераде из пољопривреде. Најбоље је да подлога, односно храна која се даје глистама, буде неутралне реакције.




Значај глиста и њиховог присуства у земљишту познат је од давнина. Још у старом Египту постојао је закон који је забрањивао одношење глиста с обрадивих површина, јер се плодност тог региона приписивала управо присуством глиста у наносима реке Нил. У старој Грчкој Аристотел је истицао значај глиста и дејство на земљиште називајући их "цревима земљишта". Један од највећих природњака и научника Чарлс Дарвин изучавао је глисте преко 40 година и објавио је прву студију о глистама у којој, измеду осталог, каже: "Сва родна земља у целом свету је много пута пролазила и пролазиће кроз утробу глиста".


Почетком 20. века у Америци појављују се први одгајивачи глиста који више из хобија почињу да производе глисте, пре свега као мамце за спортски риболов, односно као храну за птице и живину, али и за производњу квалитетног супстрата за њихове баште. Врло брзо гајење глиста од хобија прераста у велики бизнис. Педесетих година на Калифорнијском Универзитету Беркли почиње селекција и одабир оних глиста које су најбрже и најквалитетније претварале органски отпад у квалитетан хумус. Као резултат добијен је хибрид црвене глисте познат под називом "калифорнијска глиста".


Данас, у свету производња глиста представља врло уносан посао који само у САД-у достиже преко две милијарде долара годишње. Осим Америке, као највећи светски произвођачи глиста, истичу се Јапан и Канада, док су у Европи то Италијани. Оваква популарност и тренд производње и гајења глиста у свету тумачи се на њиховој великој како директној, тако и индиректној користи, као и у релативно лакој производњи. Директна корист се огледа у, пре свега, заради од продаје глиста, док индиректна представља повећање плодности земљишта, а самим тим и приноса, односно профита. Глисте, данас, налазе примену и у фармацеутској индустрији (као извор многих супстанци), односно у живинарству, рибарству и свињарству, где се користе као храна. Од глиста се производи изузетно квалитетно протеинско брашно. Свакако, не треба заборавити глисту као један од омиљених мамаца у спортском риболову.



Производња глиста не захтева скупу опрему, а могуће их је производити готово свуда, на отвореном пољу (бетонска, дрвена или жичана легла) и у затвореним просторијама (гаража, тераса, подрум). Основна јединица за узгој глиста је легло. Легло подразумева запремину од 100 x 200 x 25 cm подлоге и хране и око 100.000 комада самих глиста. У једном леглу има око 20.000 до 30.000 полно зрелих глиста док остало чине јаја и младе, полно незреле, глисте. Једно стандардно легло сваких 100 дана спремно је да буде подељено на нова легла.


Када је о месту реч, односно подлози где ће легло бити постављено, не мора да се води посебна брига. Природно станиште глиста су депоније стајског и биљног дубрета. На површину где се подиже легло постави се жичана мрежа, затим слој старог папира или картона. па онда додати подлогу. Као подлога за узгајање глиста могу да се користе (уз претходну обраду) говеђе, коњско, свињско ђубриво као и ђубре од коза, оваца и зечева. Осим тога могу да се користе и картон, стари папир, лишће, пиљевина, млевени тресет, ситно сецкана слама и сено, отпаци од прераде из пољопривреде.


Требало би избегавати материјал који је богат протеинима, као и онај који садржи етерична уља и друге материје које глисте не подносе (иглице четинара, лист ораха), или материјал који садржи остатке пестицида или антибиoтика. Такође, треба водити рачуна да у подлози не буде много великих и тешких грудви земљишта. Легло не треба подизати на местима која су у близини великих градилишта, каменолома, железничких пруга и аутопутева, јер глисте не подносе потресања. Легло не би требало да буде изложено директним налетима ветрова, јер јаки ветрови терају глисте у ниже слојеве земљишта и чини их мање продуктивним.


Глистeњак захтева мало свакодневне ангажованости, што често доводи до занемаривања и небриге око глиста. Да би производња глиста била успешна потребно је обезбедити оптималне услове за њихов раст и развиће. Вода је важан чинилац у производњи глиста, јер оне траже константно високу влажност супстрата у току развоја. Међутим, преобилна, као и премала влажност, често су узрок што глисте напуштају легло у потрази за повољнијим условима. Оптимална влажност требало би да се одржава око и мало испод 80% (када се у шаци стисне материјал, вода треба да се цеди у капљицама).


Упркос томе што глисте траже влажнију средину, за успешну производњу је потребна и добра проветреност. Пошто глисте не подносе протресање, не може да се обавља превртање, већ само окретање горњег слоја глистењака.


Оптимална температура за глисте је око 20°C. Глисте су осетљиве на велика колебања температуре. Ако је температура испод 5°C потребно је на леју нанети већи (дебљи за око 10 cm) слој хране (органског отпада). Температуре испод 0°C погубне су за глисте. Глисте презимљавају у облику јаја (кокона), које подносе изузетно ниске температуре (и до - 20°C). Високе температуре (30°C и више), такође, су неповољне на развој глиста, па је потребно снижавати температуру (прскањем водом или заклањањем од директних сунчевих зрака у току летњих врућина).


Глисте су нарочито осетљиве на киселост подлоге. Најбоље је да подлога, односно храна која се даје глистама, буде неутралне реакције (pH 6,5 - 7,5). Уколико су pH вредности ниже или више, потребно је додавати, у случају киселости, калцијум-карбонат, односно ако је реакција базна сувог папира и тресета). Вируси и бактерије не нападају глисте, односно, глисте не оболевају. Природни непријатељи глиста јесу кртице, жабе, мишеви, птице. Ипак, највећи непријатељ глиста је човек, односно, непажња приликом производње.



Један од индикатора плодности земљишта представљају и глисте. Оне се срећу само на плодним и не загађеним земљиштима. Глисте представљају значајне прерађиваче и разлагаче органских материја и отпада у квалитетну органску материју, која се назива глистењак или глисњак. Данас, глистењак има све већу примену у повртарској, воћарској, цвећарској производњи, као и додатак травњацима. Може да се користи као основно органско ђубриво, али и за справљање хранљиве смеше за производњу цвећа и поврћа, односно расада и ожиљавање резница у воћарској производњи. Глистењак је богат хумусом (и до 25%), фосфором 2.400 mg/100g), калијумом (1.400 mg/100g), као и многим значајним микроелементима (цинк, бакар, манган, гвожђе), док је сиромашнији у минералном азоту (1 - 1,7%). Осим изузетно повољних хемијских особина, глистењак има и висок микробиолошки набој, а то значи и бржу разградњу органске материје као и боље искоришћавање хранива.


Као основно ђубриво, глистењак се користи у количини од 0,2 - 5 kg/m2, док се за справљање квалитетних хранљивих смеша, меша са земљом и то, са сиромашним земљиштима 1:6, док са плоднијим 1:10. Овакве смеше могу да се користе за производњу расада, као и производњу поврћа како на отвореном пољу, тако и у свим типовима заштићених објеката.