Зец и кунић чине нам се врло слични, готово једнаки, посебно ако су приближно исте боје. Насупрот спољашности, то су две биолошки различите врсте животиња, па су и сви покушаји њиховог укрштања остали неуспешни. Различит им је начин размножавања и живота. Пажљивим посматрањем ипак се могу уочити велике и битне разлике.




Зец (Lepus europaeus)


Зец је сиве до сивосмеђе боје с белим трбухом и двобојним репом. Дугачак је 75, а висок 15 центиметара. Од укупне дужине тела на реп отпада 8 центиметара. Уши су дуже од главе, с црним широким рубовима. Тежина се креће између 3 и 6 килограма. Присутан је на свим континентима, а у Европи су познате и живе три врсте. Налазимо га на пољима и ливадама. Живи на површини, изнад земље, самостално, а најактивнији је током ноћи и уочи јутра. Због велике брзине која му омогућава бег пред непријатељима, има и врло велико подручје кретања. Храни се подземним и сочним изданцима, те коровима у слободној природи. Ако им је број на прихватљиво нивоу, прехрана коровима чини их корисним и пожељним животињама. У супротном, када их је превише, могу изазвати велике штете. Осим наведеног, зечеви воле детелину, купус, кељ, грашак, мркву и различите друге култивисане биљке. То их често доводи у близину људских насеља и њихових вртова.


Сезона парења започиње почетком марта. У том раздобљу мужјаци постају врло агресивни и између њих могу избити оштре борбе. Током године женка може имати два до три, ређе четири легла. Гравидитет траје од 40 до 42 дана. У првом леглу зечица на свет донесе једно до два, у другом три до пет, а у трећем три младунца. Када има и четврто легло, поновно има једно до два зечића. Младунчад се рађа с длаком и одмах прогледају. Зечица стално остаје с њима само првих пет до шест дана. Након тог кратког раздобља напушта их и враћа се само повремено да би их нахранила. Три недеље по окоту млади су потпуно самостални. Полно зрели постају са шест месеци. Животни век је до седам година. Доста тешко се узгаја и размножава у затвореном простору. У новије време ипак се „вештачки“ узгаја у кавезима за попуњавање ловишта.


Месо зеца црвене је боје и врло доброг укуса. У односу на дивљег кунића зец се разликује и по броју хромозома. Има их 48, док су код кунића 44. Другачија је и грађа костура главе, јер му је потиљачна кост сраштена с теменом, док код кунића то није.



Дивљи кунић (Oryctolagus cuniculus)


Дивљи кунић је сиве боје, белог трбуха и двобојног репа. Дужина тела износи му од 40 до 45 cm, а висина 18 cm. Дужина репа износи до 7 cm. Уши су краће од главе, са црним, уским рубовима. Достиже тежину од 1,5 до 2 килограма. Изворно насељава подручје Јужне Америке, Азије, Тибета, те острва Индијског и Тихог океана.


Кунић копа јаме с неколико дубљих комора и већим бројем излаза и улаза. Увек живи у колонијама с по десетак животиња. Јаме копају у паровима, сваки пар се враћа увек у исту комору и никад не скреће у туђи ходник, иако се они међусобно укрштају. У подземним насељима проводе дане, а из њих излазе и постају активни у први сумрак. Промер подручја кретања износи око километар. Своју територију означавају мирисним жлездама и урином. Јединке унутар исте групе препознају се по карактеристичном мирису. У случају опасности, упозориће остале куниће из групе тапкањем задњим ногама. Означавање територије и упозоравање на опасност видљиво је и код питомих кунића.



Дивљи кунић храни се усевима с њива и различитом зеленом храном током топлијег дела године, када му је таква храна доступна, а у зимским месецима једе гранчице и кору с дрвећа. У подручјима где их налазимо у великом броју могу изазвати велике штете. Сезона парења траје од раног пролећа до касне јесени. У том раздобљу женка може имати шест до седам легала, а у сваком леглу од четири, па све до дванаест младих. Гравидитет траје од 30 до 32 дана. Младунчад је по окотњи гола и слепа. Крзно добијају осмог, а прогледају десетог дана живота. Мајка остаје уз њих најдуже до пете недеље живота. Полну зрелост достижу између четвртог и петог месеца. Живе од осам до десет година.


Месо дивљег кунића беле је боје и такође врло укусно. Домаћи кунић потиче од свог дивљег претка, ког је у прошлости човек припитомљавао у првом реду због меса и крзна. Према одређеним истраживањима, почеци припитомљавања сежу чак у стари Рим, док су први већи резултати постигнути током средњег века. Од тада па све до данас током вештачке селекције домаћи кунић доживео је бројне промене везане за изглед, понашање и продуктивност.