Аутохтоне расе оваца, стање и опасност од пропадања


Сточарство, 02.10.2015.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Интензивирањем производње у сточарству, увођењем продуктвнијих раса и применом мележења изчезло је доста аутохтоних раса и сојева стоке и живине. Драстично смањење броја оваца значајно је утицало на бројно смањење појединих раса и њихов нестанак. Да би се спречио ненадокнадив губитак аутохтоних раса и сојева, односно фонда гена који могу бити драгоцени за овчарску производњу у ближој или даљој будућности предузете су одговарајуће мере за очување анималних генетских ресурса.

Према утврђеном програму за овакву аутохтону расу формирала би се најмање три запата која би била смештена на имањима задруга, средњих пољопривредних школа, факултетским имањима и код индивидуалних одгајивача. Свака аутохтона раса мора бити смештена у типичним условима у којима је и постала.

До сада су оформљени запати цигаје, сврљишке, пиротске, беле метохијске, липске, итд. Програм очувања и искоришћавања угрожених анималних генетских ресурса обухвата избор аутохтоних раса, односно сојева, конзервацију, планско размножавање, проучавање, формирање банке података и формирање банке гена.

С обзиром да су све расе и сојеви праменке испитивани, у већини случајева само поједине особине, а ређе у целини, неопходно је:

1.Установити бројно стање појединих раса и сојева и бројност типичних представника одговарајућих раса и сојева.

2.Одабрати потребан број типичних представника угрожених раса, формирати запате и заштитити од нестајања.

3.Проучити потпуније све значајније фенотипске, физиолошке, биохемијске и генетске карактеристике и утврдити стандарде за поједине расе и сојеви.

4.Утврдити генетске дистанце између појединих раса и сојева и одредити место у филогенетском стаблу и њихову генетску специфичност.

5.Разрадити програм очувања и коришћења анималних генетских ресурса примењујући препоруке и нормативе ФЕЗ-а и ФАО-а.




Од раса које су заступљене код нас најраспрострањенија је тзв.праменка, наша домаћа раса оваца, која има велики број сојева. Праменка је настала под веома оскудним и слабим приликама исхране и неге, за овцу, која врло отпорна и издржљива, нарачито на те лоше услове под којима користи и даје.

Под таквим условима одгајивања, исхране и неге, тј.под условима околине, формирала се наша аутохтона праменка. У зависности од климатских, теренских и економских услова региона у коме се гаји, имамо и различите сојеве праменке, који се међу собом одликују одређеним карактеристикама. У већини случајева сојеви се називају према географским регионима у којима се гаје. Најважније особине које карактеришу ове расе и сојеве оваца су следеће:

1. Ове расе односно сојеви се одликују добром способношћу прилагођавања на неповољне климатске услове брдско-планинских предела.

2. Отпорност, чврстина, виталност и добро здравље омогућавају да могу да опстану и у најтежим условима гајења.

3. Чврсте ноге са чврстим папцима и способност дуготрајног ходања за пашом по брдско-планинским, каменитим теренима и врлетним пределима сврљишких планина, Суве планине, Старе планине и др.

4. Скромност у погледу исхране и прилагођавања условима пашњачког начина гајења.

5. Изражена тројна способност за производњу меса, млека и вуне.

6. Овчије(јагњеће) месо и млеко одликују се добрим квалитетом.

На данашњем степену развоја науке постоје три теоријски могућа метода за очување генетских ресурса оваца:
-Очување живих јединки.
-Криоконзервација гамета или ембриона.
-Стварање библиотеке гена (ДНК).

Практично се примењују само прва два, док се трећи метод још увек налази у фази изучавања и представља велики научни изазов за будућност.




Очување живих јединки или, како се још назива ин ситу конзервација, подразумева гајење дотичне популације оваца у условима природног амбијента, место њеног постанка или што је могуће сличнијим одгајивачким приликама.












Криоконзервација, позната је као еx ситу конзервација, практично се примењује путем чувања сперме или ембриона, док са јајним ћелијама то још увек није случај. Криоконзервација је далеко ефективнија метода, обзиром да се замрзнута сперма и ембриони могу чувати, транспортовати итд.

Са друге стране, јединке које нису живе, тј. замрзнуто је њихово семе или ембрион нису доступне за проучавање, а такође ништа не производе.

Даљу дилему око избора методе намећу и следећа размишљања. Ако се у живом стању чувају угрожене популације са малим бројем јединки, онда се јављају проблеми инбридинга, дрифта а тиме и рецесивни гени (James, 1993).

Супротно томе, поступком криоконзервације можемо спремити неограничен број доза семена или ембриона, али их касније морамо вратити у живот, што опет ствара додатни напор.

Коначан избор ипак зависи од сваког конкретног случаја, што подразумева, поред поменутих и услове у земљи или подручју где се угрожена раса оваца гаји. Технолошки ниво и финансијски услови често могу бити одлучујући фактори.

Због тога је неопходно пажљиво проучавање, генетска карактеризација , презервација и коришћење ин ситу конзервираних запата аутохтоних раса и сојева уз истовремено организовање службе за вођење матичних књига као и капацитета за формирање еx ситу колекција.


Коришћен текст: “Одгајивање, репродукција, селекција и исхрана оваца”,
аутори: Цвијан Мекић, Душан Латиновић и Горан Грубић



Драган Радосављевић


Bookmark and Share