Пермакултура и животиње


Сточарство, 21.10.2015.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


У пермакултури увек размишљамо о системима и на који начин повезати различите сегменте у што више заокружену целину која максимално копира начин на који функционише природа како би били што ефикаснији. Када размишљамо о животињама можемо их покушати разврстати на неколико начина нпр. јесу ли кућни љубимци, домаће животиње које искориштавамо (месо, јаја, млеко, вуна и друго) или пак дивље животиње које ловимо. Затим их можемо поделити по врсти хране коју конзумирају: месоједи (мачке, пси), сваштоједи (свиње), биљоједи (испаше). Уврстићемо у ово поглавље наравно и пчеле и рибе.

Животиње се могу узгајати индустријски, на конвенционалан начин или еколошки. Услови који су прописани у еколошкој пољопривреди су тако огроман корак напред у поређењу са индустријским узгојем. Ако прочитате прописане мере за пребивалишта у еколошкој пољопривреди вероватно ћете се запитати како је могуће имати лошије услове од тога (осим код неколико изузетака).

Све то нас додводи до врло битног питања када се ради о држању и поседовању животиња, а то је питање етике и морала самог тог чина. Дефинитвно је на свакоме појединачно да поштује своје моралне вредности, али сматрамо да је битно нагласити неке чињенице везане уз ову тему и да си поставимо одређена питања пре уласка у ову пустоловину.

Чињеница број један - ако сте власник животиње то значи да она није слободна, па тако није ни слободна бринути се о себи већ сте ви одговорни за њену добробит и здравље. До одређене границе могуће је животињама вратити слободу и у тој мери ће се оне моћи бринути за своје потребе.

Чињеница број два - животиње нису људи у другачијим облицима нити ликови из цртаћа, њихова тела и потребе су другачије од наших и битно их је сагледати као то што јесу унутар слагалице природних процеса. Оне имају своју врсту интелигенције, друштвене структуре и емотивне потребе.

Чињеница број три - ако се према животињама односимо с поштовањем и задовољавамо њихове потребе оне ће позитивно реаговати на нашу присутност и радо сарађивати.


Људи узгајају животиње од памтивека, између осталог и због тога што могу јести и варити биљке које ми људи не можемо. У светлу пермакултуре животиње нам омогућују да се одмакнемо од узгоја једногодишњих биљака (за које је потребно орање и ђубрива) и примакнемо више перманентној агрикултури која се базира на биљкама трајницама, (као нпр. трава за испашу). Исхрана животиња трајницама кроз испашу не само да је енергетски мање интензивна него је и нутриритвно супериорна индустријском моделу где животиње хранимо житарицама. Мудро би било бирати пасмине које су аутохтоне на подручју на ком живимо или барем да им одговара такав крајолик и температурна зона. Оне нам дају већу самосталност и могућност мањих инпута споља.




Разлог зашто је већина аутохтоних пасмина на прагу изумирања је баш у томе што су добро прилагођене свом поднебљу и самосталном преживљавању, а то подразумева да су уравнотежене. Уравнотежене животиње имају умерене приносе и зато су креиране селекцијом комерцијалне пасмине. У свакој генерацији бирају се оне јединке које имају наглашену одређену особину све док то не постане особина неке пасмине с циљем што већег приноса. Тако су створена нпр. говеда превелике масе (за месо) или с дивовским вименом. Међутим, то има своју цену јер пренаглашена једна особина и узак избор генетског материјала доводи животиње у неравнотежу и чини их преосетљивим на спољне (природне) услове. Њихову неравнотежу ћете у баланс стављати својим инпутом енергије, рада и лекова. Имаћете мање приносе с аутохтоним пасминама, то је сигурно, али ако се узме у обзир да за већину тих животиња готово да не морате правити штале, за већину хране ће се саме снаћи ако им оставите довољно простора, имају добро изражене инстинкте па ће ретко бити болесне и не треба им помоћ код порода. То омогућава огромне уштеде с ваше стране. Квалитет таквих производа је неупоредиво већи и било који мањак у количини надокнадићете том додатном вредношћу еколошки узгојеног производа који пуца од виталности.




Текст преузет са http://www.zmag.hr/


Bookmark and Share