HLEB NAŠ NASUŠNI


Istorija, 07.11.2013.
Saša Bugarčić

Bookmark and Share



Hleb ujedinjuje dušu i telo.Više od tri milijarde ljudi na zemlji svako - dnevno jede neku od više stotina vrsta hleba. U jednom od više desetina muzeja HLEBA u Evropi, vlasništvo Slobodana Jeremića-Jeremije u Pećincima, prikazano je 96 obrađenih hlebova. U muzeju postoji i oko 2.000 seoskih predmeta sakupljenih od Dragaša do Tavankuta.


Priča o hlebu mogla bi biti priča o hrani. A, nije samo to. Jer, govoriti o hlebu znači gledati daleko u prošlost i ko zna dokle u budućnost. Bez priče o hlebu ne može se sasvim razumeti ni sadašnjost, jer više od tri milijarde ljudi na našoj planeti svakodnevno jedu neku od ko zna koliko stotina -možda i hiljada - vrsta peciva, dok se milijarda siromašnih svakodnevno bori da preživi uz koricu do koje dolazi teškom mukom!. Uostalom da hleb nije čudo, koje čoveka prati kroz život, ali i u obredima posle smrti, zar bi samo u Evropi bilo 40 muzeja hleba. Najveći i najpoznatiji je u Ulmu u Nemačkoj u kojem postoji reprezentativna biblioteka knjiga posvećenih hlebu, a o njemu se i te kako pisalo i piše.


Iako zvuči neverovatno, apsolutno je tačno da o hlebu, najprisutnijoj hrani na svim trpezama sveta, ljudi znaju neverovatno malo-recimo, o njegovim mnogobrojnim simboličnim značenjima u kulturi, religiji, običajima i verovanjima. Obredni hlebovi, tako, prate čoveka i posle smrti. Primera radi, u istočnoj Srbiji kod Vlaha, postoji običaj da se za četrdesetodnevnu daću mesi 124 vrste hleba, svaka sa posebnim značenjem.



Ukus gorkog hleba


Istorija hleba počela je ko zna kad, mada joj tragove pratimo ,,samo’’ šest milenijuma u prošlost. Zahvaljujući Nilu i hlebu, Egipat je postao svetska sila svog vremena, kao što su SAD sila današnjeg vremena upravo zahvaljujući najvećoj proizvodnji žita na svetu, povezujući s čudom hleba i prvi privatni muzej kod nas, Jeremijin muzej hleba, otvoren u Pećincima pre deceniju i po. Slikar i umetnik Slobodan Jeremić–Jeremija dugo je razmišljao kako da se oduži hlebu pa je u porodičnoj kući u Pećincima na 1.200 kvadrata i oko još 600 pod otvorenim nebom sam prikazao više od dve hiljade esksponata izloženih u četiri muzejske zbirke. Da bi sakupio sve te predmete Jeremija je obišao 750 sela. Muzej ima tri stalne zbirke: zbirku oruđa za obradu zemlje, zbirku predmeta koji su se koristili za pripre - manje hleba i zbirku hlebova, svrstanih po grupama. Zbirka od 96 obrađenih hlebova-božićnih, slavskih, svadbenih, zadušnih, vaskršnjih... Tu je i oko 2.000 predmeta prikupljenih od Dragaša do Tavankuta. Ovo je i priča o tradiciji, malo i onima koji su se odrekli vila zarad sela...



Čim je pronašao hleb, a pretpostavlja se da je prvi hleb bio sirov, tvrd, gorak, taman, tanak i težak za jelo, čovek je shvatio njegov značaj za preživljavanje. Tako dragocen za održavanje života, hleb je vrlo brzo postao simbol bogatstva, ritual duhovnosti, odraz kulture. Stari Egipćani su pre 6000 godina bili prvi nama poznati veliki majstori u pripremanju hleba. U drevnom Egiptu hleb se u nepromenjenom obliku proizvodio 2500 godina. Postoje dokazi da su prve javne gradske pekare nastale istovremeno kad i piramide. Upotreba kvasca bila je genijalna, verovatno slučajno, otkriće u dugoj istoriji hleba, a na osnovu istorijskih dokaza je izvesno da su Mesopotamci i Egipćani znali za kvasac, mada drugačiji nego što je današnji. Nije nerealno verovati da je neki pivopija slučajno otkrio kvasac, kada mu se dogodilo da nenamerno pomeša testo za hleb sa ječmom preostalim posle kuvanja piva. Kad se dogodilo čudo i kad je u pećnici zamirisao kvasni hleb otvorena je nova stranica u azbučniku za pravljenje hleba. Upravo i kvasni hleb je bio jedan od tri razloga koji su doveli do nesaglasja, a kasnije i podele, hrišćanske crkve na katoličku i pravoslavnu. Tajna hleba nije samo u njegovoj gastronomskoj, duhovnoj i kulturnoj posebnosti i originalnosti. Misterija i čudesnost hleba nisu samo muzejska i istorijska vrednost, navodi Slobodan Jeremić, već živa ljudska riznica kolektivnog pamćenja koje se prenosi s generacije na generaciju.


Hleb je i karika životnog lanca koja se ne prekida od Egipta do današnjih dana. U istoriji ljudskog roda bilo je kultura koje su hlebno testo pravile kao niko pre ili posle njih. Iznoseći primer Inka, Jeremić, ističe da su oni verovali da je Bog stvorio čoveka od kukuruznog testa. U ovoj drevnoj civilizaciji ritualni hleb je mešen s ljudskom krvlju, što nije zabeleženo ni pre ni posle njih, iako je hleb u svim vremenima imao značajno, čak centralno, mesto u ritualnim i religioznim obredima. Jevreji su zahvaljujući osobenosti spremanja obrednog hleba, čuvali ne samo svoju veru, nego istovremeno istorijsko i kolektivno pamćenje svog drevnog naroda.


Sakupljanje starina po Srbiji



Govoreći o hlebu i muzeju Slobodan Jeremić ističe: ,,Mislio sam da treba napraviti muzej koji će pokazati sve ono što mi, Srbi imamo, a i drugi. Već četvrt veka putujem po Srbiji tragajući za takvim objektima., prvo sam ih slikao na svojim platnima. Cilj je da se sačuva predstava o jednom vremenu, kulturi življenja i srpskom narodu’’, navodi Jeremić.



U njegovom muzeju sve je drugačije od stereotipnih, hladnih, pa ponekad i teško razumljivih postavki u drugim muzejima. I to je ta razlika. U svim muzejima poenta je da se pokaže najbolje. Svaki narod ima i onu drugu stranu. Muzejski eksponati nemaju materijalnu vrednost, ali etnografska je nemerljiva. U Pećince je Jeremija došao iz Beograda, sa tek osnovanom porodicom, pre tri decenije. Od tada je izlagao 130 puta u Jugoslaviji, Italiji, Španiji, Holandiji, Nemačkoj, Americi, Japanu. Pored oruđa za obradu zemlje pristiglih u muzej u Pećincima iz Homolja, Negotina i Stare Planine, zbirke predmeta za samu pripremu hleba i 96 obrednih hlebova, raritet kolekcije je ručna vršalica iz Knjaževca, jedina sačuvana, stigla u Srbiju kao ratna odšteta posle Prvog svetskog rata.



,,Za tu vršalicu sam četiri godine pregovarao. Deda je hteo da je pokloni muzeju, baka ni da čuje, izgiboše. Na kraju celo selo Šarbanovac jedva ubedi dedu da konjima snesemo vršalicu do puta. Stare predmete su sačuvali jedino ljudi koji su teško živeli. Oni koji su ostali da žive u muci. Istočna Srbija i Mačva su riznice starih predmeta za mešanje hleba. Oni što ih čuvaju od deda i pradeda, ti ih se ni ne odriču lako. A, oni što su pobegli od pluga, njima je ispod časti i da se sete ko su im bili preci. A to je poenta čitave zbirke’’, priča Jeremić.


Muzejski predmeti, među kojima su žrvanj iz neolita, srpovi, fijakeri, furune za pečenje hleba, naćve, korpe kolomvare, testije za vodu, preteča miksera, takozvanog ćurkala izumi izvesnog dela Vlaha sa Homolja, nisu konzervirani. Po rečima Jeremića, hleb ujedinjuje dušu i telo, on je u stvari merni aparat čak i za one koji nisu hrišćani. U muzeju su paralelne dve niti, jedna fizička, a druga duhovna. O tome svedoči i likovna zbirka u kojoj su na platnima ovog umetnika prizori iz mnogih seoskih sredina Srbije, ali i platna na kojima je oslikana pravoslavna duša. Tu je i Svetonikolajevski zvonik...


Slavski kolač


Zar slavski kolač u Srba, isečen na komade posle osvećivanja vinom i sečenja u obliku krsta, pa izdeljen svim gostima može biti išta drugo osim znak prijateljstva i ljubavi. Zato se postavlja pitanje, hoće li opet, posle više od dva milenijuma, postati aktuelna Juvenalova izreka ,,Hleba i igara? Ovog puta, ne zato da bi se predupredila pobuna siromašnih, već da bi se siti ljudi međusobno bolje razumeli. Dok bude hleba, biće i nade...



Sram i ponos



’’Kažu da oko 95 odsto onih koji dolaze kod nas nikada nije bilo ni u jednom muzeju! Dolaze i babe i dede koji pre podne na njivi drže vile i grabulje, a popodne dođu ovde da plate i vide kako se nekada radilo i živelo. Često se čuje, čak i od političara, da valja vratiti selja - ke u selo, a te reči zvuče pogrdno. Ne čuje se, pak od seljaka da kaže ,,vratite te građane i intelektualce oda kle su došli. Ovde pokušavamo da im vratimo samopouzdanje i pokažemo svoju i njihovu vrednost i vrednost posla kojim se bave. Hoćemo da preobratimo stid (da je sramno biti seljak) u ponos. Ja sam seljak, pa se ponosim što živim u selu’’, navodi Jeremić



Najveća zbirka obrednih hlebova



Muzej hleba u Pećincima nastao je kao rezultat Jeremijinog sakupljačko-istraživačkog rada koji se tematikom hleba bavi više decenija. On više od 30 godina putuje po Srbiji (obišao je više od 700 sela), slika na terenu, zapisuje običaje, prikuplja recepte, etnografske predmete, obredne hlebove, pisana dokumenta, čuvajući od zaborava običaje srpskog naroda.


- Osnovna koncepcija postavke ima za cilj da pokaže put zrna pšenice od zemlje preko hleba do neba. I kao slikar sam imao cikluse zemlja, hleb i nebo - objašnjava Slobodan Jeremić Jeremija.


Muzejska zbirka smeštena je na samom ulasku u Pećince, nepun kilometar nakon izlaska sa autoputa Beograd - Zagreb, na 1.200 kvadratnih metara otvorenog prostora i u nizu podignutih objekata koje je osmislio i sagradio sam Jeremija.


Muzejski fond čini oko 2.000 predmeta razvrstanih u tri tematske zbirke: etnografsku, arheološku i likovnu. Etnografsku zbirku čine oruđa za obradu zemlje - rala, drljače, brane, valjci... Tu je i jedna stara vodenica, suvača koju su pokretale životinje, žrvnjevi iz različitih perioda, nekoliko vršilica, neolitsko ognjište, naćve, pinakot ili lebarnik, lopari, grtala za pečenje hleba, crepulja za sač, bućkalo za puter, avani za suvu papriku da se mrvi, ćurkalo - preteča miksera. Tu su i četiri kopije hleba iz neolita, sa lokaliteta Donja Branevina, koji su u obliku zrna žita. Identičan hleb se pravi i za Božić. Drugi je u obliku pogače, dakle sunca, a treći kifle, kao mesec.



Obredni hlebovi, ima ih 26, najvažniji su deo zbirke. Oni više pripadaju svetu duhovnosti nego hrane. Mese se za velike verske praznike: Božić, Vaskrs, slave, za rođenje i preseljenje duše, tzv. podušni hlebovi.


Hleb za orača mešen je u obliku šake. Za decu golupčići. A za celu porodicu onaj veliki, na kojem je za svakog ukućanina po jedna brazda. U vaskršnji hleb stavlja se po jedno jaje za svakog ukućanina. Za slavu se mesi kolač koji simbolizuje Sunce. Ako gaji vinograde, stavi se grožđe, a ako imamo đaka - knjiga.



- Specifičnost ovog muzeja je što su mnogi izloženi predmeti prezentovani tako da se njihovo funkcionisanje može i demonstrirati. U okviru muzejskog kompleksa nalazi se furuna za pečenje hleba, zvonik posvećen svetom Nikoli i suvenirnica. Značajan je i dvorišni prostor muzeja, prava botanička bašta u kojoj raste više hiljada različitog bilja i poljskog cveća koje je Jeremija donosio iz raznih krajeva zemlje. U skoroj budućnosti Jeremija planira da štampa antologiju srpske poezije o hlebu. Sakupio je pesme naših poznatih slikara o hlebu: Tu su Desanka, Matija, Mija Pavlović, Dobrica Erić, Vlada Stojašin... Prikupio je i 13 kompozicija posvećenih hlebu, tako da je u planu i CD



Pre nekoliko godina Jeremija je na Vlasinskim susretima dobio nagradu za životno delo jer se preko 30 godina bavi selom kao kulturni



Branislav Gulan





Bookmark and Share