KAMENA SELA SRPSKIH DUŠA nadgrobnici i krajputaši


Istorija, 28.05.2014.
Saša Bugarčić

Bookmark and Share



Nadgrobni spomenici su kod Srba od najstarijih vremena prava institucija. Smatra se da se duh pokojnika vezuje za kamen, pa se oblikovanju spomenika pristupa s posebnom pažnjom. Svaka forma, boja, uklesani simbol imaju svoje značenje. S vremenom spomenici postaju i pitanje prestiža, a dobri majstori putuju od mesta do mesta kako bi napravili poslednji znamen pokojniku. Ipak, svaki kraj Srbije ima svoju naročitu estetiku i shvatanje lepog i svetog, pa se lako po obliku i ukrasu prepozna da je ovaj nadgrobnik napravljen na jugu Srbije krajem XIX veka.


Pojave životinja na nadgrobnicima pokazatelj su drevnosti određenih verovanja. Pre svega konja, koji je htonsko biće pogrebnih obreda i sveta mrtvih još u dalekoj preistoriji. Ne pojavljuje se tako često, ali kad se pojavi na nadgrobnicima u okolini Studenice ili Dragačevu, obavezno je osedlan i ima jahača. Smatra se da prisustvo konja na ovim spomenicima služi da naglasi visoki društveni rang preminulog. Za razliku od konja, jelen i golub su bliži hrišćanskoj simbolici. Iako je jelen drevni keltski simbol bogatstva, plodnosti, ali i smrti, u hrišćanskoj Srbiji on je u najtešnjoj vezi s Hristom, čija je inkarnacija. Kao i golub, simbol Svetog Duha, i jelen na nadgrobnim spomenicima pre svega ukazuje na to da je preminuli bio dobar hrišćanin. Međutim, osim goluba, na nadgrobniku se mogu pojaviti i kukavice – simboli tužbalica i narikača. Kukavice se po pravilu klešu na spomenike mnogo žaljenih pokojnika, vrlo mladih ljudi i dece za kojima se dugo i tužno plakalo.












Podići spomenik preminulom pretku i na taj način obeležiti njegovo poslednje prebivalište jedna je od najznačajnijih obaveza potomstva u našem narodu. Još veću odgovornost predstavlja podizanje krajputaša – večne kuće za dušu mrtvog čije se telo ne može pronaći kako bi bilo sahranjeno, jer duša bez spomenika u kom bi otpočinula biva zauvek prokleta u bespuću večnog zaborava. Kamena saborišta preminulih, postala na prostorima u prvom redu seoskih i manastirskih grobalja unutar promenljive granice srpskih zemalja kroz vreme, svojevrsno su sastajalište mrtvih i živih, mesto sećanja, tugovanja, praktikovanja često zagonetnih obreda, ali i tačka na kojoj se stvaraju neraskidive veze među generacijama unutar jednog naroda. Spona između živih i mrtvih, između zemlje i neba.

























Nadgrobni spomenik – znamen, studen-kamen, ploča, beleg, mramor – predstavlja naročitu vezu s pokojnikom, podsetnik na njegovo pređašnje postojanje i tačku s koje će se u času Hristovog drugog dolaska njegova besmrtna duša vazneti pred presto Sudije, gde će se odlučivati o njenom uspenju ili konačnom padu. Otuda i potreba naroda da se nekome „zna grobno mesto”, jer onaj bez groba se zauvek upokojio, nestao u hodnicima prolaznosti, unepovrat zaključan u tami zaborava.


Arhitektonski i likovno najzanimljivije sačuvane hrišćanske nekropole na tlu srpskih zemalja u srednjem veku danas su poznate pod nazivom stećci i najviše ih ima po Hercegovini i istočnoj Bosni. U pitanju su nadgrobni znameni, a ne neki kameni sarkofazi namenjeni sahranjivanju pokojnika. Njihov intrigantan ali nikad do kraja razlučen ukras – od sumarnih predstava čoveka pod oružjem ili s rukama ispruženim ka nebu do ratnika i konjanika, paganskih simbola sunca ili hrišćanskih znamenja, i danaszagoneta istraživače i očarava moderniste. Diljem čitave teritorije Srbije, a naročito u portama srednjovekovnih manastirskih crkava ili zaostalim nekropolama nekadašnjih većih urbanih središta sreću se ovi nadgrobnici, među kojima pojedini, poput onih pronađenih u Milićima kod Studenice ili Končuliću na Ibru kod Raške, predstavljaju najviši domet apstraktne nadgrobne plastike ovdašnjeg spomeničkog nasleđa u celini.



Nebeskoplava za vojnika, devojku i dete
































Iako na prvi pogled boja na nadgrobnim spomenicima i krajputašima deluje kao da ima isključivo dekorativan karakter, njeno značenje je pre svega simbolično i u tesnoj vezi s najstarijim narodnim verovanjima. Crvena na nadgrobnicima pored aluzije na večni život ima i određena zaštitna značenja, služi da odagna zle sile. Bela je boja smrti i tuge, otuda su lica s dragačevskih spomenika često krečnobela. Pozadina spomenika može biti okerasta, žućkasta ili ružičasta, u nekom od tonova koji simbolizuju zemlju, ali i potpuno crna, kao što je to slučaj s poslednjim ciklusom spomenika nastalih u Dragačevu, kao simbol beznadne tuge i pramraka. Najzastupljenija boja posle crvene jeste plava. Ona je boja gospodstva i bogatstva, ali i junaštva, otpora i duhovnosti. Njom su često obojene vojničke uniforme, iako u stvarnosti nisu bile plave. Nebeskoplava je boja nevinosti i besmrtnosti, moralne i telesne čistote, istine i nade. Ona se uvek pojavljuje na nadgrobnicima mladih vojnika, devojaka i dece.


Najveći broj spomenika krajputaša iz XIX i prvih decenija XX veka nose na sebi lik vojnika, jer je to epoha neprestanih ratova, u kojoj brojni ratnici nemaju poznato grobno mesto.




Prvi uspravni spomenici

Prava eksplozija kreativnosti u oblikovanju nadgrobnih spomenika, a potom i za Srbiju karakterističnih krajputaša, tih grobnih belega odsutnih pokojnika, odigraće se početkom XIX veka, u epohi Prvog i Drugog srpskog ustanka, da bi svoj klimaks doživela tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Iako je srednjovekovni nadgrobnik obeležen mahom teškom, često ne do kraja oblikovanom kamenom pločom koja se iz krajnje praktičnih razloga polagala horizontalno na humku, kao što se to vidi na mnogobrojnim primerima u Sopoćanima, Rasu, Končuliću, Deževi, Gradcu, kao i oblastima zapadno od Novog Pazara i na Sjeničkoj visoravni, prvi podignuti spomenici javljaju se u XIV veku u Arilju, a forme u obliku stubova, kasnije raskošno ukrašene i bojene, postaju dominantne u prvoj polovini XIX veka i najreprezentativnije i najmnogobrojnije su u Dragačevu.


Najstariji i najrasprostranjeniji oblik nadgrobnog spomenika na tlu Srbije jeste krst. Ima ga u Raškoj, gde posebnu celinu predstavlja vanredno raskošna i dobro očuvana nekropola oko Petrove crkve u Rasu, kao i u dolini Južne i Velike Morave, u istočnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji. Posebno su zanimljivi i raskošno oblikovani krstovi koji se pojavljuju u XVII i XVIII veku u istočnoj Srbiji, u Trnjanu i Negotinu, kao svojevrsna reminiscencija na vizantijske razlistale krstove, simbole vaskrsnuća i večnog života.

Na srpskim grobljima, kao na ovom u Takovu, krst je kroz vreme najčešći znamen.



Kamene knjige

Srbi svojim umrlima ponajviše grade grobne belege od mekog, podatnog krečnjaka, koji dozvoljava lako oblikovanje, ali i od peščara i mermera, a u dolini Jadra i od vrlo tvrdog vulkanskog kamena – granita. Međutim, veliki problem u izučavanju ovih spomenika predstavlja odsustvo pisanih tragova. Spomenici su najčešće obeležavani slikovnim simbolima u neposrednoj ili alegorijskoj vezi s religijom koju ispoveda preminuli. Potreba da se nadgrobnici i krajputaši pretvore u kamene knjigepredstavlja novinu ustaničke Srbije, njen napor da se nakon vekova ropske tišine pokličem oglase sa zidova večnih kuća junaštvo ili vrline preminulog.


Dragačevski majstori su u tome "najopširniji". Kod njih pismeno na kamenu postaje razigrani ornament, integralni deo slike, kao neko naročito, bojeno tkanje. Oni se među prvima, svesni svog umeća i na njega ponosni, potpisuju na spomenicima koje klešu. Među njima se posebno ističe Radosav Čikiriz iz sela Rti, majstor figuralnih predstava gizdavih junaka i lepih seljanki u svečanom, narodnom odelu s obaveznim oružjem za muškarce, odnosno minđušama i suncobranima za žene.


"Priđi bliže, mili rode moj, te pročitaj tužni spomen moj, dična Srba, hrabra ratoborca", obraća se namerniku dvadesetšestogodišnji vojnik Dragoljub Mjaković iz Negrišora, koji pogibe 1914. S puškom u ruci i gizdavom suprugom Stojanom pod rukom, odevenom u libade, s tepelukom na glavi,suncobranom i koketnom tašnicom, Dragoljub je jedan od mnogih na večnoj straži u dragačevskom kraju. Nigde drugde u Srbiji nisu kamena sela pokojnika dobila takvu kolorističku snagu i tako ekspresivnu formu a da su pritom ostala esencijalno narodna u umetničkom iskazu. I upravo na ovom obrascu počiva armija krajputaša, jedinstvenih belega i svetog znamenja onih čije su kosti zauvek rasejane u tuđini.



















Ponekad se na krstovima pojavljuju neobična, stilizovana lica pokojnika, kao na spomenicima iz Kaone.Događalo se da umesto pokojnika, najčešće ratnika čije su kosti razvejane negde u tuđini, kao "zamena"bude sahranjeno njegovo najbolje odelo.



Orijentiri dušama u tuđini

Velike pogibelji balkanskih ratova i Prvog svetskog rata odvešće srpskog vojnika prvi put da ratuje izvan otadžbine. Ta činjenica po sebi dovešće ili do neobeležavanja grobnih mesta u iznudici, kao što je recimo bio prelazak preko Albanije, ili do sahranjivanja u masovnim grobnicama kakve su one na Kumanovu, u Solunu ili na Krfu. Krajputaš nastaje kao deo potrebe da se nepostojanje tela koje bi bilo ukopano u grob s odgovarajućim belegom, nadoknadi podizanjem spomenika s likom preminulog i tekstom koji daje osnovne podatke o njemu. Ovaj koncept, unutar kojeg se vrlo često odelo pokojnika umesto njega sahranjuje ispod spomen-obeležja, nedvosmisleno ukazuje na snagu verovanja da duša pokojnika živi u nadgrobniku. On tako postaje orijentir duši koja luta daleko od doma i kućnog ognjišta, znak da za nju uvek postoji stan, bez obzira na to gde počivaju zemni ostaci pokojnika. Tu po svemu sudeći leži i ključni razlog zašto se ovakvi spomenici podižu pored puteva ili u blizini raskršća. Iako na prvi pogled izgleda kao da služe spomenu na stradalnika u tuđini, što jeste jedna od njihovih funkcija, čini se da su oni u blizini drumova pre svega zato da bi pokojnikova duša lakše našla put kući. U kamena sela srpskih duša. Među svoje.




"Blago Srbije" - Tamara Ognjević

Tekst preuzet sa http://www.svevlad.org.rs/



Bookmark and Share