"Potpisujući ovu povelju obavezujem se da ću poštovati prirodu i brinuti o očuvanju, zaštiti i unapređenju životne i radne sredine.

Ne odričući se kulturnog, naučno-tehničkog, tehnološkog i privrednog napretka civilizacije, obavezujem se da ću u svakoj prilici usmeriti svoje delovanje tako da se narušavanje prirodnih odnosa svede na najmanju moguću meru i sačuva raznolikost živog sveta.

Ulažući svo stečeno znanje i stručnost, prihvatam odgovornost za svoje odluke i postupke pred ostalim živim bićima i potomstvom sa kojima delim podjednako pravo na zdrav i slobodan život."




Ovo je tekst ekološke povelje koju sam potpisala prilikom dodele diploma na Poljoprivrednom Fakultetu u Zemunu. Lepo rečeno, zar ne? Naročito mi se sviđa ovaj deo gde se obavezujem na odgovornost za uticaj svojih odluka i postupaka na druga živa bića. I na potomstvo, na buduće generacije. Jer,ne zaboravite "planetu nismo dobili na poklon od svojih roditelja već smo je pozajmili od svoje dece".


Moram da priznam da, iako je većina odluka koje sam donosila nakon studija bila u skladu sa ovim što sam potpisala, bilo je i drugačijih. Te drugačije nisu bile posledica svesne namere, već pre brzopletosti i nedovoljne promišljenosti. A u trci za zaradom često se desi da nas kratkoročni interesi navedu da donesemo odluke koje se posle izvesnog vremena pokažu kao veoma loše.


Kada je moja struka u pitanju, recimo da nam je cilj da stoka proizvodi što više mleka, mesa, jaja ili vune. Isključivo biljna ishrana nije dovoljna pa moramo da uključimo i proteine životinjskog porekla. Ti proteini su mesno, koštano ili krvno brašno koja se proizvode od klaničnih ostataka. Problem je što mogu da izazovu bolest ludih krava, koja se na žalost prenosi i na ljude.


A kako bi bilo da ne koristimo hraniva životinjskog porekla nego isključivo kukuruz i soju? To su kulture koje zahtevaju korišćenje velikih količina hemikalija, što za đubrenje, što za zaštitu useva. A te hemikalije ostaju u zemlji, prenose se u vodu, biljke, životinje. Da ne pominjem problematiku genetski modifikovane soje koja polako, ali sigurno, potiskuje konvencionalne sorte soje.



Pa onda malo matematike – ako za proizvodnju 1 kg mesa životinja treba da pojede oko 4 kg žitarica, a u ovom momentu sitne i krupne stoke i živine na planeti ima nekoliko desetina milijardi, izračunajte koliko im treba hrane. I koliko obradive površine samo za njihove potrebe. A gde su žitarice za ljudsku ishranu. Rezultat – krčimo šume, uništavamo prirodu, narušavamo ekološku ravnotežu. Posledice su već tu, svi ih osećamo, klimatske promene su najočiglednija.


Da bi smo smanjili količinu hrane koju životinje pojedu možda je rešenje da ih sputamo, vežemo, zatvorimo, da ne troše uludo energiju potrebnu za proizvodnju? Teorijski nije loša zamisao, ali u praksi životinje poboljevaju od nekretanja, od atmosfere zasićene amonijakom, pa moramo da im dajemo antibiotike. A ti antibiotici opet ostaju u njihovim proizvodima pa tako stižu do ljudi. U ljudskom telu se gomilaju pa kad se razbolite od neke bakterijske infekcije morate da se lečite neuporedivo jačim dozama antibiotika nego pre 20 godina, jer su bakterije na žalost postale otporne.


Ovo su vam inače osnovne postavke tzv.intenzivne poljoprivredne proizvodnje (u ovom slučaju intenzivnog stočarstva) – proizvedi što više, za što kraće vreme, uz što manje troškove. Ko god se imalo razume u ekonomiju zna da se zarada ostvaruje tako što smanjujete ulaganja, skraćujete vreme potrebno za proizvodnju i povećavate količinu proizvoda. Na žalost, polako postaje očigledno da ovakva zarada ima visoku cenu.


Kako? Pa, vrlo jednostavno - intenzivno stočarstvo emituje velike količine gasova staklene bašte (ugljen dioksid) i amonijaka koji doprinose globalnom otopljavanju, ozonskim rupama, klimatskim promenama; proizvodnja velikih količina kukuruza i soje za ishranu stoke vodi degradaciji zemljišta i narušavanju biodiverziteta, zagađenju pijaće vode; korišćenje antibiotika povećava otpornost bakterija koje napadaju i ljude a hormoni koji povećavaju proizvodnju mesa ili mleka izazivaju hormonske poremećaje kod ljudi.


Dalje, iako je čovek po prirodi svaštojed, proteini i masti životinjskog porekla treba da čine svega oko 10 % zdrave ishrane. Ostalo su voće, povrće i žitarice. Ali kada god se pomenu loše strane intenzivnog stočarstva protivnici promena potežu argument da ne sme da se proizvodi manje jer treba nahraniti 7 miljardi stanovnika. Ono što zaboravljaju ili namerno prećutkuju je da se u ovom momentu, gledano globalno, proizvodi sasvim dovoljno mesa, mleka i jaja za sve stanovnike, samo što je proizvodnja nesrazmerna – u razvijenim zemljama prevelika a u nerazvijenim nedovoljna.


Vođenje isključivo ekonomskim interesima dovelo nas je do tačke kada civilizacija kakvu je sada znamo mora da napravi drastične promene u osnovnim stavovima jer se bukvalno suočavamo sa pitanjem opstanka. Promene životne sredine dostigle su takve razmere da više niko pred time ne može da zatvara oči jer su vidljive baš u svakom kutku planete.


Redefinisanje ekonomskog interesa moraće da uzme u obzir ekologiju, odnosno kada određujemo ekonomske pokazatelje uspešnosti proizvodnje hrane moramo da proračunamo koliko košta zagađenje zemlje, vode ili vazduha. Možda ste to imali prilike da vidite u inostranstvu – za jaja recimo, na ambalaži piše koliko je ugljen dioksida emitovano prilikom proizvodnje jednog jajeta. Što manja brojka za ugljen dioksid, to zdravija hrana. Neposredno zdravija u smislu njenog sastava i kvaliteta, a posredno zdravija jer nije doprinela degradaciji životne sredine odnosno zdravlja ljudi.


Razvijene zemlje, uplašene klimatskim promenama i surovim prognozama za budućnost prave zaokret i vraćaju se na ekstenzivnu poljoprivredu. Realnost im je pokazala da intenzivna poljoprivreda, koliko god bila hvaljena, nije dobra za životnu sredinu. A loša ekologija onda znači i lošu ekonomiju. Podsetimo se da zemlje u zapadnoj Evropi imaju iza sebe skoro pola veka iskustva sa intenzivnom poljoprivredom, pa samim tim i mnogo više vremena da takva proizvodnja pokaže svoju drugu stranu.



Šta zapravo znači ekstenzivna poljoprivreda? To je onakva proizvodnja koja ne forsira visoke proizvodne rezultate korišćenjem veštačkih đubriva, pesticida, antibiotika, hormona, insekticida itd. Neki od naziva su i ekološka i organska poljoprivreda. To vam je ono kad su krave slobodne na ispaši, svinje se slobodno kreću i mogu da se kaškaju u blatu, živina da čeprka po zemlji i hvata gliste i puževe. Voće i povrće se ne prska i ima onaj skoro zaboravljeni ukus kakav su mnogi od nas zapamtili kao ukus proizvoda koje smo nekad dobijali od rodbine sa sela.


Jedan od osnovnih postulata organske poljoprivrede je dobrobit životinja, odnosno takav način gajenja koji neće forsirati životinje do krajnjih granica njihovih mogućnosti, koji zabranjuje upotrebu antibiotika i hormona, vezivanje, zatvaranje i sputavanje životinja. Obaveza je da životinje imaju slobodu kretanja i mogućnost ispoljavanja prirodnih oblika ponašanja, odnosno ponašanja karakterističnog za vrstu.


Evo vam primera: znate kako živina voli da se kupa u prašini, da proteže krila, da čeprka po zemlji i da hvata gliste i puževe? E pa kad živinu zatvorite u kaveze svakako to neće moći da radi jer na pola kvadratnog metra stane 5 kokošaka. Pa im podrežete krila (da zauzimaju manje mesta), skratite kljunove (da od dosade i frustracije ne bi počele da jedu jedna drugu), hranite ih ribljim brašnom (da bi imale što više energije za nošenje jaja), pod konstantnim su svetlom da bi se podstaklo svakodnevno nošenje jaja (u prirodnim oblicima gajenja skraćivanje dana tokom smene godišnjih doba organizmu šalje poruku da treba da uspori, pa koke tokom zime ne nose jaja; to je tzv.period odmora neophodan za oporavak). Posle najviše 18 meseci ovakvog tretmana organizam kokoške više nije sposoban da proizvodi jedno jaje dnevno, pa se ona zamenjuje mladom nosiljom.


Sve to uklonite i dobićete ideju kako izgleda organska proizvodnja - koke slobodne, na paši, hrane se travom, šetaju se, druže se, spokojne su, dobro raspoložene, ostaju u proizvodnji bar 5 godina. Pa kako jaja snesena u takvom sistemu mogu i da počnu da se upoređuju sa onima iz kaveza. Da ne govorimo da ovakva proizvodnja ne narušava ekološku ravnotežu, čime doprinosi boljem kvalitetu vazduha koji dišemo, vode koju pijemo i hrane koju jedemo.



A kakva je situacija u Srbiji ?


Uporno se forsira priča da je intenzivna poljoprivreda rešenje za prosperitet, za veliki izvoz, za sjajnu zaradu i sl., ali se uporno prećutkuju dugoročni efekti koje takva proizvodnja ima na kvalitet zemljišta, vode i vazduha u jednoj državi, a tek je uticaj na zdravlje ljudi prava tabu tema.


U redu, hajde da razvijamo poljoprivredu orijentisanu izvozno. Ali razmislimo šta se dugoročno više isplati. Proizvodi iz intenzivnih sistema, gde sa cenama svakako ne možemo da pariramo na stranim tržištima, a istovremeno degradiramo vodu, vazduh i zemljište, ili da podstaknemo organsku poljoprivredu, čiji su proizvodi daleko više cenjeni i mnogo bolje plaćeni. Sem toga, ulaganjem u razvoj organske poljoprivrede podstaći ćemo oporavak napuštenih i zapuštenih područja, rasterećenje gradova, pružiti ljudima priliku da rade i zarađuju. Koliko ima ljudi iz unutrašnjosti koji su ostavili zemlju i imanje i došli u grad u potrazi za poslom? Ako bi im se pružila prilika da rade i pristojno žive od svoga rada i na selu verujem da bi je mnogi iskoristili.


Organska poljoprivreda u seoskim domaćinstvima povući će sa sobom i razvoj pratećih delatnosti (otkupa, skladištenja, prerade, pakovanja, transporta, trgovine, marketinga), ali i seoskog turizma koji postaje sve popularniji jer se ljudi sve više okreću prirodi tražeći oporavak i odmor od života u gradovima. Dovoljno je pogledati neke od zemalja bivše Jugoslavije koje taj recept primenjuju vrlo uspešno.


Stalno se govori i kako za razvijenim zemljama kaskamo više od 20 godina. Taman dovoljno da kvalitet našeg zemljišta, vazduha i vode može, uz malo truda, da se iskoristi za procvat ekološke poljoprivrede. Bar jednom, trebali bi da budemo pametni pa da nešto što deluje kao nedostatak pretvorimo u prednost.




Stela Strsoglavec



Tekst preuzet sa http://agroeko.net/