ŠTA JE TVOJE, TO JE MOJE


Zdrava Srbija, 15.08.2016.
Saša Bugarčić

Bookmark and Share



Konstatacija da su žene na selu zanemarene i u neravnopravnom položaju, ne samo u odnosu na muškarce, već i na žene u urbanim sredinama, postaje opšte mesto. Unazad decenijama malo se toga promenilo. Za razliku od na primer početka 20. veka, kada su žene na selu bile upućene samo na rad na imanjima, danas jedan manji broj žena, koje žive na selu, rade u gradu. Kod kuće ih ipak čeka sve što i one koje ne rade, domaćinstvo, bašta, štala. I gde je tu napredak? U činjenici da za svoj rad u gradu dobijaju platu, te da su makar delimično, finansijski nezavisne. Ipak, ne mali broj njih svoju zaradu daju glavnom muškarcu u kući, mužu, ocu, svekru, bratu. Jer još uvek najveći broj seoskih muškaraca, znatno veći nego što je žena, odlučuju o raspodeli novca koji zarade svi članovi domaćinstva.

U Srbiji je, slobodno možemo reći, položaj seoskih žena marginalizovan. Njihov rad u većini slučajeva nije plaćen. Većina od ukupnog broja stanovnika Srbije živi na selu, oko 55 odsto i u većini su žene.
Prema Drugom izveštaju o implementaciji Strategije za smanjivanje siromaštva u Srbiji iz 2007. godine, na ruralnom području čak 71 odsto domaćinstava ili nema zemlju ili je ima manje od jednog hektara, a članovi takvih domaćinstava, u većini žene, najviše su izloženi riziku od siromaštva. Generalno gledano, socijalni i ekonomski položaj žena na selu određen je i uslovljen krajnje nepovoljnim statusom seoskih domaćinstava. Posedi su usitnjeni, uzgaja se od svega po malo, ali nedovoljno da se obezbede viškovi za tržište. Seoske sredine najčešće nemaju zdravstvene i socijalne usluge. Istovremeno, seoska porodica je ustrojena po izrazito patrijarhalnom modelu, te većina poseda pripada muškarcu u porodici. Muškarac je vlasnik imovine i kuće, domaćinstvo se zasniva uglavnom u kući muža. Tako dolazimo do podatka da su žene vlasnice tek oko 16 odsto ukupnog broja poljoprivrednih imanja, a da su vlasnici kuća muškarci u neverovatnom broju od 88%. I sredstva za proizvodnju su u vlasništvu muškaraca, pa je već iz ovoga jasno da su žene na selu uglavnom obespravljene.



Lični primer

Dragana Rosić (56) je nakon smrti roditelja, zajedno sa sestrom nasledila veliko i razvijeno seosko imanje. Kada se udala otišla je da živi u kući svog muža, sa brojnim članovima domaćinstva u četiri generacije. "Bili su sirotinja, šta da ti pričam. Kuće dve od naboja, zemljani pod, u štali dve mršave kravice, u oboru jedna sprasna krmača, 4 hektara pod obradom i nešto šume, a ja došla iz velike, bogate kuće. Sestru i mene prosili momci iz četiri sela. Bile miraždžijke. Ja zaglavim sa ovim mojim. Dali moji miraz, te započnemo da zidamo kuću. Ih, šta sam maltera preterala u kolicima, koliko cigle prenela, a usput kuvaj, peri, trči u baštu, njivu, štalu, podiži decu. I mleko sam raznosila po kućama, prodavala ponešto od povrća i sir na pijaci, samo da imam svoj dinar. A i on odlazio u gradnju kuće. E, kad su mi poumirali roditelji, ja pomislim sad sam na svome. Sestra uze svoj deo i prodade. Moj muž navalio da i mi uradimo isto. Koji mi, pitam ga, to je moje. Kad će on meni ni pet ni šest, ili prodaješ ili se razvodimo. I šta ću, prodam, on kupio neke mašine i ja opet nemam ništa. Zato sam ćerke iškolovala i obe žive u gradu. Muče se, ali ja im utovim svinju, zakoljem piliće, spremim sve od povrća za zimu, pa se nekako snađu."

Šta kažu zakoni

Nijedan zakon u Srbiji ne prepoznaje poljoprivrednice kao posebno definisanu kategoriju stanovništva. Supružnici, koji žive zajedno, ne mogu da budu vlasnici dva odvojena gazdinstva. Druge profesije nisu ovako diskriminisane, pa nalazimo bračne parove u kojima su oboje advokati, lekari, trgovci ili bilo šta drugo sa odvojeno registrovanim delatnostima.

Milorad Nešić (54) kaže da je njegova žena diskriminisana od kako se udala. Nije imala pravo na trudničko ni porodiljsko odsustvo, bolovanje. Deca kasnije nisu ostvarivala pravo na dodatak jer su imali nešto više zemlje od minimuma od jednog hektara. Na ovaj problem je ukazala i doskorašnja ministarka poljoprivrede, Snežana Bogosavljević Bošković: "Čak ni vlasnice poljoprivrednih gazdinstava, a njih je tek 17 odsto, nemaju pravo na porodiljsko odsustvo, jer po Zakonu o radu nisu u radnom odnosu. Pri tom, državi plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje, jednako kao svaka zaposlena žena ili preduzetnica. S obzirom na to da je među tim retkim vlasnicama domaćinstva polovina starija od 65 godina, jasno je da nema reči o kategoriji budućih majki."

Poljoprivrednicama nisu dostupne ni informacije značajne za njihov status, prava, mogućnosti. Pred poslanicima Skupštine Srbije trebalo bi da se nađe Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom (Nacrt zakona je odavno urađen i predviđao je početak isplata nadoknada od 1. jula ove godine), u kojem je predviđeno da vlasnice poljoprivrednih gazdinstava mogu da ostvare pravo na novčanu nadoknadu tokom porodiljskog odsustva, i to tako što bi ona bila obračunata u skladu sa osnovicom na koju se plaćaju porezi i doprinosi domaćinstva. Zakon bi po odredbama koje se odnose na poljoprivrednice zaista bio revolucionaran, jer bi po prvi put seoske žene bile vidljive u nekom zakonskom aktu, ali i dalje diskriminativan jer prepoznaje samo vlasnice gazdinstava, a ne i članice domaćinstva za koje se uplaćuju doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje. što se pak ostvarivanja prava na dečiji dodatak tiče, propisi su mnogo rigorozniji. Pravo na ovaj dodatak može biti ostvareno ukoliko podnosilac zahteva, odnosno članovi porodice, koji ostvaruju prihod od poljoprivrede, ne poseduju nepokretnosti na teritoriji Srbije, osim odgovarajućeg stambenog prostora i drugih nužnih ekonomskih zgrada u poljoprivrednom domaćinstvu i zemljište u površini do dva hektara po članu porodice.



Još statistike

Analizirajući rezultate poslednjeg popisa poljoprivrede, koji je sproveden 2012. godine, profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, dr Natalija Bogdanov i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr marija Babović, tada su apostrofirale da "već osnovni podatak o udelu žena i muškaraca u poljoprivrednim poslovima pokazuje izrazitu nesrazmeru". ovaj popis je naime pokazao i potvrdio značajne rodne razlike koje su vidljive u manjem učešću žena među vlasnicima i menadžerima poljoprivedinih gazdinstava, manje su zastupljene i kao članovi porodičnih i gazdinstava u vlasništvu pravnih lica i preduzetnika, ali zato po broju prednjače među članovima koji su angažovani kao radna snaga na gazdinstvu. Žene na selu se, pokazao je popis, znatno ređe pojavljuju u obavljanju rukovodećih poslova na gazdinstvu. Na nivou cele Srbije tek 17,3 odsto žena su vlasnice gazdinstava. među menadžerima na gazdinstvu ima ih još manje, tek 15,9 odsto, a još manje onih mlađih od 35 godina. Zato su ogromna većina među članovima porodice koji obavljaju poljoprivrednu aktivnost. U isto vreme, one su manjina među zaposlenima na imanju, od 26.279 stalno zaposlenih, tek 6.685 ili izraženo u procentima samo 14,8 su žene, navedeno je u popisu iz 2012. godine. Zato seoske žene predstavljaju većinu u besplatno radno angažovanom stanovništvu. Njihov radni dan započinje sa prvim zracima sunca, a završavase kad padne noć. U sezoni poljoprivrednih radova, rade znatno duže od propisanog radnog vremena, neretko po 12 do 15 sati. Njihov rad nije plaćen novcem, ne dobijaju platu, tako da ispada da rade za smeštaj i hranu. Retko koja seoska žena se odluči da pokrene sopstveni biznis u okviru poljoprivredne proizvodnje. Za tako nešto im nedostaju sredstva za ulaganje, podrška okoline, nepovoljni krediti. Čak i kada se ohrabre da započnu nekakav biznis, onda je to najčešće nešto iz domena domaće radinosti, poput štrikanja, veza, heklanja, spremanja zimnice. tek zanemarljiv procenat njih se bavi ozbiljnom poljoprivrednom proizvodnjom i to u partnerstvu sa nekim muškim članom porodice.

Razlozi ovako nepovoljnoj strukturi i statusa žena na selu, leže u tradicionalnom modelu nasleđivanja i većinski ne emancipovanom stanovništvu sela u Srbiji, odsustvu informacija i nezainteresovanosti društva u celini za njihov položaj.



Gorica Gligorijević


Tekst preuzet sa http://www.glyph.rs/



Bookmark and Share