Uvod. Ovaj virus je prisutan svugde gde se gaji krompir i zato se smatra da ima opšte rasprostranjenje. Spada u srednje štetne viruse i smanjuje prinos 10 – 20%.
Prirodni domaćini. Pored krompira napada još papriku, duvan i paradajz. Osim toga, napada još Chrisantenum sibiricum, Galeopsis speciosa, Meliotus albus. Prirodni i eksperimentalni domaćini su još iz porodice pomoćnica(Salanacae), manjim delom iz porodice štira (Amaranthacae) i pepeljuga (Chenopodiacae).

Vektori. Virus može biti prenet vilinom kosicom (Cuscuta campestris) i sporama gljive Synchitrium endobioticum, a mogući vektor je i gljiva Spongospora subterranea..Takođe lisne vaši, cikade i nematode prenose ovog patogena.

Ostali načini prenošenja. Mehaničkim dodirom zaraženih i zdravih biljaka i dodirom korena zdravih i zaraženih biljka.

Osobine virusa. Virus je izduženog oblika, veličine 550 x 13 nm. Ima jednospiralnu RNK, a kapsid je sastavljen od proteinskih pođedinica molekulske težine 27000d. Termalna tačka njegove inaktivacije je između 68 i 76 stepeni Celzjusa. In vitro, na temperaturi, od 20 stepeni Celzjusovih, može da se održava nekoliko nedelja.

Virus ima jaku imunogenu aktivnost. Ima nekoliko sojeva koji se identifikovani po reakciji pojedinih kultivara, serološkim reakcijama i termalnoj tački inaktivacije. Identifikovana su četri soja sa različitom sposobnošću da aktiviraju Nx i Nb gene, koje određuju preosetljive reakcije pojedinih kultivara. Postoje četiri različita genotipa kultivara krompira koji prema pomenutim sojevima ispoljavaju pre-osetljivu reakciju, karakterističnu po nekrozi vrhova zaraženih biljaka, pa se ti kultivari koriste za razlikovanje sojeva.

Na osnovu seroloških reakcija sojevi virusa su skupljeni u dve osnovne grupe: prava grupa i B grupa. Sojevi ovih grupa su međusobno srodni ali ne ispoljavaju međusobnu unakrsnu zaštitu.
Održavanje. Virus se održava i prenosi zaraženim krtolama. U suvom lišću može zadržati aktivnost i do 250 dana,a u isceđenom soku od oboelelih biljaka čuvanoj na sobnoj temperaturi, virus ostaje aktivan nekoliko nedelja pa i do godinu dana.

Zaražavanje. Najčešći način prenosa virusa je insektima – vektorima. Najčešći vektori među insektima su lisne vaši i cikade.

Lisne vaši su najznačajniji insekti - vektori biljnih virusa. Hraneći se na inficiranim, a zatim na nezaraženim biljkama, oni na svom aparatu za sisanje mogu preneti i virusi. Virusi koji se prenose lisnim stiletom lisnih vaši obično imaju visoku koncetraciju u svojim biljkama domaćinima. Dostigavši visoku koncetraciju u ćelijama epidermisa virusi bivaju usvojeni od lisnih vaši probojom stileta u takve ćelije ili između njih. Kod nekih vektora preuzeti inokulum može odmah biti prenet na sledeću biljku koju insekt ispipava kao mogući izvor hrane. Posle toga lisne vaši kao vektori mogu biti oslobođene od virusa do sledeće ishrane na nekoj drugoj oboleloj biljci.

Cikade. Većina perzistentnih virusa se prenosi cikadama. Neki od tih virusa mogu da se održavaju u virusima, a drugi ne. Neki biljni virusi koje su usvojili cikade mogu izgubiti svoju infektivnost, ali mogu postati vironosne ponovo ako se hrane na zaraženim biljkama. Efikasnost i dužina prenosivosti se povećavaju sa povećanjem dužine usvajanja. Neki cirkulativni virusi imaju kratke, latentne periode u insektu, a neki čak i ne moraju da imaju latentni period. Pojedini perzistentni virusi, umnožavajući se u telu cikade mogu da ostanu u njemu infektivni za duži period, često i tokom celog života cikade, dok se neki prenose jajima ženke na potomstvo za nekoliko generacija.

Nematode. Nematode mogu da prenose viruse u svim fazama razvoja, ali je neizvesno da li ih mogu prenositi na potomstvo preko jaja. Smatra se da se oko 20 vrsta virusa prenosi jednom ili više vrsta nematoda od tri roda u zemljištu živećih ektoparazitnih nematoda.

Gljive. Neka ispitivanja su pokazala da zoospore gljive Syncitrium endobioticum mogu prenositi viruse. Posle razvoja na korenu zaraženih biljaka, pokretne zoo-spore dospevaju na koren zdravih biljaka, zaražavaju ga i tako šire virus u zemljištu. Jedan od mogućih vektora je i gljiva Spongospora subterranea.

Prenošenje vilinom kosicom. Vilina kosica je parazitna cvetnica. Prilikom njene ishrane na domaćinu dolazi do razmene sokova i tom prilikom dolazi do zaražavanja.
Može se prenositi u zemljištu i mehaničkim dodirom korena zdravih i obolelih biljaka.

Mehaničko prenošenje. Mehanički se prenosi dodirom zdravih i zaraženih biljaka. Mehaničkom širenju doprinose mašine za obradu, odelo radnika i životinje koje na sebi imaju tragove soka zaraženih i zdravih biljaka.

Šta biva nakon infekcije. Virusni parazitizam je jedinstven po tome što su ovi patogeni prosto ugrađeni u metabolizam ćelija domaćina, gde svojim prisustvom preuzimaju, preusmeravaju i dalje vode sve vitalne funkcije tih ćelija.

Kako to radi? Da bi se virusne čestice održale u ćeliji domaćina, potrebno je da povrede, preko kojih su one dospele, što pre zacele. Tada se može reći da se virus ugradio u ćeliju domaćina i postao njen sastavni deo.

Proces sinteze virusa, koji se odvija preko prepisivanja i umnožavanja, je veoma raznolik i zavisi od genoma virusa. Tako kod virusa sa jednolančanom RNK kakva je karakterističan za većinu virusa sa sličnim tipom genoma, oslobođena RNK podstiče u ćeliji domaćina formiranje virusne RNK polimeraze. Pošto je inače jednolančana, ona preuzima ulogu, informacione RNK.Virusna RNK koristi enzim polimerazu da se u ćeliji domaćina formira komplementarna RNK.

Da bi u inficiranim ćelijama domaćina došlo do sinteze virusnih proteina, potrebnih za formiranje virusa, deo viralne RNK koji šifruje protein igra ulogu informacione RNK. Virus iskorišćava aminokiseline,ribozome i transportne RNK ćelije domaćina. Informaciona RNK svojom porukom usmerava sintezu proteina koji su specifični za datu vrstu virusa.
Prvi čitavi virioni pojavljuje se u ćeliji biljke obično deset časova posle inokulacije.

Osim virusnih proteina, u biljkama zaraženih virusom mozaika krompira, otkriveni su i drugi proteini poznati kao X – proteini.

Zaraza i nastanak simptoma? Potpuno i opšte obezbojavanje je odlika viroznih biljaka – pošto virusi u njima prouzrokuju sistemičan tip zarate. Sistemično obezbojavanje viroznih biljaka ispoljava se u obliku opšte hloroze, mozaika i šarenila lišća. Mozaik je najčešći tip sistemičnog obezbojavanja biljaka i odlikuje se naizmeničnim (mozaičnim) rasporedom hlorotičnih i zelenih polja raznog oblika i veličine na lišću. Ovo je najčešći tip simptoma, po kome je najveći broj viroza dobio svoje ime.

Opšta odlika većine virusa, među kome spada i X virus krompira, je njihova sposobnost da zaražavaju ćelije svih tkiva, u kome su neke ćelije nezaražene.
Simptomi su promenljivi, što zavisi od sojeva virusa i osetljivosti kultivara. Izgled simptoma može da se menja od prikrivenog do jakog mozaika sa izobličenjem liski i nekrozom vrha biljaka.
Biljni mozaik je najčešći opšti simptom koji se zapaža u početku na mladim zaraženim biljkama. Kasnije, na višim temperaturama, mozaik je manje uočljiv i teško se može zapaziti. U nekih kultivara simptomi mozaika pojačavaju se u toku vegetacije, što dovodi i do izobličavanja liski. U slučajevima zaraze kultivara sojevima koji aktiviraju gene, odgovorne za preosetljive reakcije, javljaju se nekroze vrhova biljaka, što se smatra ređom pojavom. Početni uslovi za ispoljavanje simptoma su maglovito vreme i spoljne temperature između 16 i 20 stepeni Celzjusa.

Suzbijanje. Osnovna mera u suzbijanju zaraza je je sadnja zdravih krtola. U toku proizvodnje izbegavati dodir biljaka, da bi se sprečilo mehaničko širenje virusa.
Kao sadni materijal koristiti krtole nezaražene gljivom Synhitrium endobioticum, koja je poznati prenosilac virusa u zemljištu. Iz istih razloga zemljište ne sme sadržati preostale delove krtola ili trajne spore ove gljive. Stalna primena dužeg plodoreda je preventivna mera od opšteg značaja.
Neki kultivari su zbog preosetljivosti otporni prema virusu pa se zato preporučuju u proizvodnji. U kultivare otporne prema sojevima B grupe spadaju Saskija, Bintje, Cvetnik, Oneida, Mercur i Voran.

Tošić Aleksandar
Diplomirani inženjer poljoprivrede za zaštitu bilja i prehrambenih proizvoda

Izvori:

1) „Viroze bilja“ Prof dr. Dragoljub Šutić
2) Anatomija i fiziologija bolesnih biljaka Prof dr Dragoljub Šutić
3) „Osnovi patologije biljaka“ Milorad V. Babović
4) „Priručnik za zaštitu bilja“ Vukosav Grgurević diplomirani inženjer za zaštitu
Bilja
5) Skripte sa predavanja