Autohtone rase ovaca, stanje i opasnost od propadanja


Stočarstvo, 02.10.2015.
Saša Bugarčić

Bookmark and Share



Intenziviranjem proizvodnje u stočarstvu, uvođenjem produktvnijih rasa i primenom meleženja izčezlo je dosta autohtonih rasa i sojeva stoke i živine. Drastično smanjenje broja ovaca značajno je uticalo na brojno smanjenje pojedinih rasa i njihov nestanak. Da bi se sprečio nenadoknadiv gubitak autohtonih rasa i sojeva, odnosno fonda gena koji mogu biti dragoceni za ovčarsku proizvodnju u bližoj ili daljoj budućnosti preduzete su odgovarajuće mere za očuvanje animalnih genetskih resursa.

Prema utvrđenom programu za ovakvu autohtonu rasu formirala bi se najmanje tri zapata koja bi bila smeštena na imanjima zadruga, srednjih poljoprivrednih škola, fakultetskim imanjima i kod individualnih odgajivača. Svaka autohtona rasa mora biti smeštena u tipičnim uslovima u kojima je i postala.

Do sada su oformljeni zapati cigaje, svrljiške, pirotske, bele metohijske, lipske, itd. Program očuvanja i iskorišćavanja ugroženih animalnih genetskih resursa obuhvata izbor autohtonih rasa, odnosno sojeva, konzervaciju, plansko razmnožavanje, proučavanje, formiranje banke podataka i formiranje banke gena.

S obzirom da su sve rase i sojevi pramenke ispitivani, u većini slučajeva samo pojedine osobine, a ređe u celini, neophodno je:

1.Ustanoviti brojno stanje pojedinih rasa i sojeva i brojnost tipičnih predstavnika odgovarajućih rasa i sojeva.

2.Odabrati potreban broj tipičnih predstavnika ugroženih rasa, formirati zapate i zaštititi od nestajanja.

3.Proučiti potpunije sve značajnije fenotipske, fiziološke, biohemijske i genetske karakteristike i utvrditi standarde za pojedine rase i sojevi.

4.Utvrditi genetske distance između pojedinih rasa i sojeva i odrediti mesto u filogenetskom stablu i njihovu genetsku specifičnost.

5.Razraditi program očuvanja i korišćenja animalnih genetskih resursa primenjujući preporuke i normative FEZ-a i FAO-a.




Od rasa koje su zastupljene kod nas najrasprostranjenija je tzv.pramenka, naša domaća rasa ovaca, koja ima veliki broj sojeva. Pramenka je nastala pod veoma oskudnim i slabim prilikama ishrane i nege, za ovcu, koja vrlo otporna i izdržljiva, naračito na te loše uslove pod kojima koristi i daje.

Pod takvim uslovima odgajivanja, ishrane i nege, tj.pod uslovima okoline, formirala se naša autohtona pramenka. U zavisnosti od klimatskih, terenskih i ekonomskih uslova regiona u kome se gaji, imamo i različite sojeve pramenke, koji se među sobom odlikuju određenim karakteristikama. U većini slučajeva sojevi se nazivaju prema geografskim regionima u kojima se gaje. Najvažnije osobine koje karakterišu ove rase i sojeve ovaca su sledeće:

1. Ove rase odnosno sojevi se odlikuju dobrom sposobnošću prilagođavanja na nepovoljne klimatske uslove brdsko-planinskih predela.

2. Otpornost, čvrstina, vitalnost i dobro zdravlje omogućavaju da mogu da opstanu i u najtežim uslovima gajenja.

3. Čvrste noge sa čvrstim papcima i sposobnost dugotrajnog hodanja za pašom po brdsko-planinskim, kamenitim terenima i vrletnim predelima svrljiških planina, Suve planine, Stare planine i dr.

4. Skromnost u pogledu ishrane i prilagođavanja uslovima pašnjačkog načina gajenja.

5. Izražena trojna sposobnost za proizvodnju mesa, mleka i vune.

6. Ovčije(jagnjeće) meso i mleko odlikuju se dobrim kvalitetom.

Na današnjem stepenu razvoja nauke postoje tri teorijski moguća metoda za očuvanje genetskih resursa ovaca:
-Očuvanje živih jedinki.
-Kriokonzervacija gameta ili embriona.
-Stvaranje biblioteke gena (DNK).

Praktično se primenjuju samo prva dva, dok se treći metod još uvek nalazi u fazi izučavanja i predstavlja veliki naučni izazov za budućnost.




Očuvanje živih jedinki ili, kako se još naziva in situ konzervacija, podrazumeva gajenje dotične populacije ovaca u uslovima prirodnog ambijenta, mesto njenog postanka ili što je moguće sličnijim odgajivačkim prilikama.












Kriokonzervacija, poznata je kao ex situ konzervacija, praktično se primenjuje putem čuvanja sperme ili embriona, dok sa jajnim ćelijama to još uvek nije slučaj. Kriokonzervacija je daleko efektivnija metoda, obzirom da se zamrznuta sperma i embrioni mogu čuvati, transportovati itd.

Sa druge strane, jedinke koje nisu žive, tj. zamrznuto je njihovo seme ili embrion nisu dostupne za proučavanje, a takođe ništa ne proizvode.

Dalju dilemu oko izbora metode nameću i sledeća razmišljanja. Ako se u živom stanju čuvaju ugrožene populacije sa malim brojem jedinki, onda se javljaju problemi inbridinga, drifta a time i recesivni geni (James, 1993).

Suprotno tome, postupkom kriokonzervacije možemo spremiti neograničen broj doza semena ili embriona, ali ih kasnije moramo vratiti u život, što opet stvara dodatni napor.

Konačan izbor ipak zavisi od svakog konkretnog slučaja, što podrazumeva, pored pomenutih i uslove u zemlji ili području gde se ugrožena rasa ovaca gaji. Tehnološki nivo i finansijski uslovi često mogu biti odlučujući faktori.

Zbog toga je neophodno pažljivo proučavanje, genetska karakterizacija , prezervacija i korišćenje in situ konzerviranih zapata autohtonih rasa i sojeva uz istovremeno organizovanje službe za vođenje matičnih knjiga kao i kapaciteta za formiranje ex situ kolekcija.


Korišćen tekst: “Odgajivanje, reprodukcija, selekcija i ishrana ovaca”,
autori: Cvijan Mekić, Dušan Latinović i Goran Grubić



Dragan Radosavljević



Bookmark and Share