Ružičasto vino od stare sorte "seduše" je svojevremeno bilo jedno od najcenjenijih u fruškogorskom vinogorju. Posebno na severnim padinama uz Dunav. Sve do poslednjih nekoliko decenija, kada je ova loza neopaženo iščezla. Smatra se da je razlog masovni prelazak s klasičnih na plantažne vinograde, u kojima su se pretežno sadile savremene sorte.

Možda bi "seduša" bila i zaboravljena u području gde je dostizala izvrstan kvalitet, da u vinogradu Nedeljka Čergića u Banoštoru nije sačuvano dve stotine čokota. To je najverovatnije i jedini zasad u Vojvodini, pa se već nekoliko poslednjih godina nalazi u centru pažnje. Meštani Banoštora koji se bave vinogradarstvom su pokrenuli zajedničku akciju umnožavanja i zaštite stare sorte. Pored toga, seduša je zainteresovala i stručnjake Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Posebno prof. dr Ivana Kuljančića sa departmana za vinogradarstvo, čiji su saradnici 2004 godine preneli reznice u kolekcioni zasad ove naučne ustanove. Tako sada u Banoštoru s nestrpljenjem očekuju stručnu ocenu sorte koju nameravaju da vrate na svoja imanja.

- Vinograd sam nasledio od tasta, kao i staru porodičnu recepturu, po kojoj već nekoliko godina pripremam vino - počinje Čergić. - Uverio sam se u priče starijih meštana, da ova sorta u dobrim godinama prikupi i do 25 procenta šećera. Sazreva između treće i četvrte epohe, a prinos je tri - četiri kilograma po čokotu.

Grozdovi su srednje veličine, ne preterano zbijeni. Bobice imaju tanku ljusku tamno plave boje, koja zrenjem postaje diskretno pegava. Daje više soka od sorti koje se u ovom kraju gaje.

Zavisno od prinosa, ovaj domaćin godišnje proizvede svega dve-tri- stotine litara vina. "Seduša" ima raskošan ukus, ali je bez izraženog mirisa. Zbog toga obično dodaje malu količinu muskat hamburga, kao i bojadisera radi intenziviranja boje.



- Ostavljam ga dugo na čokotu, kako bih dobio što bolji kvalitet vina - objašnjava Čergić starinski postupak po kojem ga priprema. - Ako vremenski uslovi dozvole, poželjno je da bobice malo usahnu. Preradu počinjem odvajanjem peteljki, a zatim ostavljam da sok previre na ljusci osam do deset dana. Uz neprestano mešanje.



Ne dozvoljava da vrenje ide do kraja, jer bi dobio prejako vino. Naročito u godinama kada grožđe prikupi maksimalnu količinu šećera. Prekida ga pred kraj. Kada je slast dobro uravnotežena s ostalim sastojcima, dodavanjem deset grama vinobrana po hektolitru. Ovakvim sumporisanjem se vrenje prekida samo privremeno. To znači da se dužim stajanjem mogu očekivati zamućenje i drugi problemi. Međutim, kada je "seduša" u pitanju, to nije slučaj. Stari je običaj da se ova loza sadi u ograničenoj količini, jer se vino pije poput "božolea". Samo dok je mlado, najkasnije do marta.


M. Todorov
foto: S. Zrnić