ЈЕСТИВО ДИВЉЕ БИЉЕ (2)


Зачинско и лековито биље, 28.07.2013.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Овај списак садржи употребљавано јестиво самоникло (дивље) биље и служи као информација о називу дивље биљке, опису, главним карактеристикама и намени у усхрани.





ЧИЧАК (Arctium lappa L.)

За јело се користе млади изданци, младе сочне стабљике, листови и корен биљке. Богат је минералним састојцима (нарочито гвожђем), витаминима, природним шећерима, нарочито скробом, органским киселинама и инулином. Употребљава се пресан, куван, пржен или осушен као додатак различитим јелима од поврћа. Пролећни или јесењи млади изданци након што избију из земље (скупљени у марту и априлу или у јесен) су мекани и меснати. Они садрже 25-40% витамина C и око 11% каротина, мало слузи, танина и етеричног уља.

Младе сочне стабљике (секу се пре него биљка процвета) и петељке листа љуште се и користе сирове у облику салате, од њих се припремају чорбе, варива и пире или се похују. Пре главне припреме могу се прокувати. Стабљике се једу и као десерт, прокуване и ушећерене.

Корен биљке (Bardannae radix) се употребљава пресан, куван, пржен или осушен као додатак различитим јелима од поврћа. Корен има 71 калорију, а у 100 g садржи: 1,33 g беланчевина, 0,47 g масти, 15,70 g угљених хидрата, око 45% инулина (посебне врсте шећера), масних киселина, фосфорне и танинске киселине, других органиских киселина, масног и етарског уља. Од свежег корена могу да се припремају чорбе, вариво и пире. Дужим укувавањем добија се слатки сируп, погодан у дијеталној исхрани. Осушен корен се може користити на разне начине. Напитак сличан кафи припрема се од печеног и самлевеног корена чичка. Може бити и добра замена за кромпир јер садржи много скроба. Осушен и самлевен користи се као додатак раженом или пшеничном брашну за припрему хлеба, разних пецива и посластица. Бере се у августу и септембру. Организму даје снажну енергију и делује окрепљујуће. Слаже се добро са осталим коренастим поврћем, житарицама и махунаркама. Печен и млевен користи се као замена за кафу. У зимским месецима се конзервише маринирањем или сушењем. Користи се у дијеталној исхрани као укусно поврће.




ЧИЧОКА ДИВЉА (Helianthus tuberosus L)

Кртоле чичоке не садрже скроб већ само инулин (нека врста полисахарида), који за време варења и разградње у организму прелази у фруктозу, природни шећер. Фруктоза је најбољи природни заслађивач (двапут слађи од обичног шећера) који доприноси природној контроли осећаја глади.




ЧУБАР (Satureja hortensis)

Веома ароматична биљка која се користи у малим количинама уместо бибера. Користи се у свежем и осушеном стању као зачин за јела од махунарки, купуса, меса, дивљачи, гљива, кобасичарских производа, салате и др. Одличан је за стављање краставаца и парадајза које се додаје уз фино поврће, месо или рибу, јер његова етерична уља преузму основни укус намирница.

Лековита својства: појачава апетит, ублажава надимање и друге стомачне тегобе.




ЧУВАРКУЋА (Sempervivum tectorum)

Садржи шећер, минералне соли, јабучну и мрављу киселину, слуз, гуму. Користи се лист, који се бере од априла-јуна и у септембру.




ДРАГУШАЦ, поточарка, креша (Nasturtium officinalis)

Самоникла биљка, расте у плитким рекама, потоцима, изворима, пуже или плива на води. Вршци и листови финог су и мало горког укуса. Користе се за салату, као додатак другим варивима и зачин јелима. Богат је витамином C и етеричним уљем.

Лековита својства: утиче на лучење пробавних сокова.




ЂУМБИР, џинџер (Zingiber officinalis R.)

Успева у скоро свим земљма тропског подручја. Расте до 2 m висине, има велике дугуљасте листове и роза цветове. Користи се само корен биљке. Свеж ђумбир је светлосмеђе боје, а месо је сочно светложуте боје. Миришљав је, папрен, мало горчи и има слаткасто-воћну компоненту. Корен се користи свеж, осушен или у праху, као зачин, а има и лековита својства. Љуту арому дају уље ђумбира и етерична уља. Квалитет и јачина зависе од сорте, области узгајања и периода брања. У нашем подручју се узгаја само јапански, са мање љутине и подсећа на поморанџу. Пристаје уз сва јела, печење, умаке, чорбе и колаче. Љуткасту арому даје и куваним јелима меса и рибе, а комбинује се и са другим егзотичним зачинима. Због воћне ароме може се користити и као додатак слаткишима (ситним колачима, пралинама, десертима, сирупима, ликерима, слаткој зимници). Ђумбир емитује топлоту, па се током зиме препоручује чај од ђумбира. Што се дуже кува јело је пикантније. Ђумбир је и афродизијак, грицкањем свежег или кандираног, побољшава љубавну жељу и јача потенцију. Најкорисније га је ољуштити, изрендати (или ситно исецкати) и додати га пред крај кувања у јело (ради благе љутине).

Лековита својства: отвара апетит, побољшава пробаву. Чај помаже код прехлада и стомачних проблема. Прах уништава ћелије рака јајника, јер убрзава процес у коме канцерогена ћелија под утицајем ензима из ђумбира уништава саму себе. Неколико колутова свежег ђумбира освежава купку. Претходно колутове оставити да одстоје 15 минута у кључалој води, а затим додати у купку, која побојшава цирлулацију. Кандирани ђумбир помаже код мучнине.

Начин чувања: свеж се може очувати у хладњаку до три недеље или га замрзнути на дужер време. Замрзнути ђумбир се лако дели, љушти и ренда.




ЕСТРАГОН (Artemisia dracunculus)

Користи се веома ароматични лист као зачин за супе, јела од парадајза, пилетине, рибе и гљива, тестенине, салате и умаке. Најбоље га је користити у свежем стању у малим количинама. Свој укус развија тек у току кувања. Има благо горак укус, сличан укусу бибера. Млади листови се користе и као салата. Садржи 0,1–0,4% етеричног уља. Од листа се прави естрагонско сирће.

Лековита својства: побољшава апетит.




ГАВЕЗ (Symphytum officinale)

Користи се тамносмеђи корен, младо лишће и изданци. Садржи: шећер, минералне материје, особито витамин А и C, аспарагаин, алантоин, етарско уље, гуму, слузи, смоле и танин. Млади листови се употребљавају само у рано пролеће док су нежни и укусни, помало опорог укуса сличног краставцима. Млади изданци гавеза су ипак најукуснији. Свежи гавез се не употребљава јер се сматра да се у листовима и изданцима налазе неки штетни састојци. Ове штетне састојке топлота (термичка обрада) при кувању потпуно разграђује.




ХРАСТ (Quercus)

Постоји око 200 врста, а најпознатији су: лужњак (Quercus robur), цер (Quercus cerris), китњак (Quercus sessiliflora), медунац (Quercus lanuginosa), сладун (Quercus confeta), црника, чесвина (Quercus ilex) и др.

Жир цера се користио у исхрани људи током рата и поратних година. Правило се брашно и укусан хлеб. Кора жира садржи горке материје, па се претходно пече на 150°С док не отпадне, или се кува у две воде.




ИЂИРОТ (Acorus calamus L.)

Употребљава се за припрему многих јела, ликера и десертних пића, ароматичних и горких ракија. Садржи етарско уље, смоле, танин, аморфне жуте масе акорина и мало органских база. Најчешће се меша са коријандером и користи у виду ”ратног цимета” или као ”ратни цимет”. Етарско уље и акорин отварају апетит и побољшавају варење.





Текст преузет са http://www.bezgluten.net/


Bookmark and Share