Игуман Евменијe "Аномалије родитељске љубави" (11)


Породица, 22.05.2013.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Осећање "неплаћеног дуга"



Многи родитељи, бескрајно посвећујући себе детету, могу изазвати у детету осећање неплаћеног дуга, кривице, одсуства властите вредности и убеђење да не заслужује све то и да није у стању да плати дуг. Чињеница да родитељ не захтева плаћање само погоршава проблем. У том случају код деце могу настати озбиљни проблеми када буду морала да напусте родитељски дом.

Будући оптерећено осећањем неплаћеног дуга, дете ће тражити оправдање свог живота и "плаћаће дуг", играће аналогну улогу у односима с другим људима -посвећујући себе њима и не тражећи ништа за узврат, нарочито од своје деце. На тај начин, осећање мање вредности и дуга преноси се на следеће поколење. Ово је удес многих породица, то је терет који се преноси из поколења у поколење.Некима успева да се избаве од дугова једноставно одбивши да их плате, а другима не. Ови други често трпе поразе у односима са спољашњим светом, остајући тесно повезани с родитељским домом, а понекад га уопште и не напуштају.

Неки покушавају да збаце са себе тај јарам, поричући постојање таквог "дуга".Понекад њихово понашање поприма крајње облике, које осуђује породица и друштво. Такви људи се често налазе у изолацији. Испуњени осећањем кривице,они очајнички траже разумевање, при чему се, не умејући да изграде конструктивне односе са старијим људима од значаја, или пак, претрпевши поразу животу, враћају у родитељски дом. Догађа се да "дужници" напуштају животно бојно поље с развијеним психијатријским симптомима. А неки од њих постају радници организација које помажу угроженим људима



"Брижна мајка"

Родитељи који претерано штите своју децу заслужују посебно поглавље. Често жена цео свој живот посвећује васпитању деце. Од тренутка њиховог доласка на свет сва њена љубав и брига се пребацују искључиво на њих. Муж у таквом случају као да постаје некакав додатак, извор материјалног благостања. Понекад се о њему чак и стара, и то као о крави музари која даје млеко и, у складу с тим, и приходе.

Према мужевој превари овакве жене се односе мирно, не видећи у томе никакву трагедију ако се при томе не руши породица и ако нема материјалне штете. Оне по правилу не осећају мржњу према мужу и односе се према њему као према несташном детету. Уопште, код њих се муж налази негде "по страни". Чак и када их мужеви остављају, оне се с тим помире прилично брзо, обично се не удају поново, посвећујући се деци, а затим унуцима. И у служби напредују најчешће ради деце - да би им што више пружиле.

Већ од првих дана живота детета "брижна мајка" почиње да се бави његовим васпитањем, и то са нарочитом ревношћу. Старање и развој по посебним системима можда су потребни мајци, али не и детету. Жеље детета, његове потребе, способности и склоности она обично не узима у обзир. Васпитање се креће путем принуде, у условима јачања наравствене одговорности детета. У каснијем животу жртве оваквог васпитања стално раздиру противречности између"морам" и "хоћу"...

У почетку све изгледа сасвим срећно и успешно. Дете посећује разне секције и студијe које бира мајка. Али мали човек се мири с тим и послушно врши вољу мајке, иако при томе временом несвесно тежи да се отме из њеног туторства. Као чисто и поверљиво биће, дете идеализује маму, не разумевајући до краја своја противречна осећања. С једне стране, мама га воли, а с друге, њему је већ веома загушљиво у загрљајима њене љубави. Овакво васпитање може довести сина или кћерку у пубертету до нервних поремећаја, депресије, незадовољства својим животом.



Разорност оваквог васпитања испољава се са свом снагом када дете, почињући да себе доживљава као самосталну личност, учи да инсистира на своме. Пошто"брижна мајка" не даје слободу детету, оно не може хармонично да се развија, да задовољава своје душевне потребе, на пример, потребу за самосталношћу. Тада се дете разбољева. И педијатри, и психотерапеути једнодушни су у мишљењу да практично све болести настају због незадовољених душевних потреба. На нивоу свести "брижна мајка" пати видећи да је дете болесно, али несвесно она тријумфује. Ето то је тај узвишени циљ - да излечи дете! И тако, док лечење не да ефекат, мајчини поступци изгледају потпуно оправдани.То је потрага за лекарима, лековима, "биоенергетичарима", благодатним старцима или једноставно свештеницима (варијанте "спасилаца" могу бити најразличитије)

Али ако изненада доведе своје чедо код свештеника којем је, могуће је, наклоњено срце сина (или кћери), свештеника који ће касније постати духовни отац детета, помоћи му да пронађе животни ослонац, научити га да правилно општи с људима - она ће учинити све (понекад максимално благо, тако да се љубљено дете чак и не досети!) да раскине њихове односе. Јер ако дете стекне ослонац у неком другом, оно ће или отићи од ње, или ће престати да психолошки зависи од ње. Лишена те зависности, она почиње да се лоше осећа.

Људи који су се ослободили оваквог туторства, који су прекинули психолошку зависност, почињу да се осећају природније, слободније, немају више потребе за мајчином подршком, а "брижне мајке" негодују и обећавају да ће "доћи да се разрачунају с тим баћушком". Оваква мајка се неће зауставити ни пред чим, јер њена парола гласи: "Ја ћу све учинити за твоју срећу под условом да ти останеш несрећан. Ја ћу све учинити за твоје оздрављење, под условом да ти останеш болестан". У првим етапама код деце се у фази опоравка развија непријатељство, чак и мржња према родитељима.Затим све пролази, односи се нормализују... али за то је потребно стрпљење и време.

"Брижне мајке" блокирају духовни, душевни, морални и физички развој своје деце. Осећајући се одбаченима, многе савремене жене покушавају да нађу утеху у детету, нарочито ако је то дечак. Он постаје за мајку једини ослонац, саговорник,пријатељ, психолошки заузимајући место мужа који је или одсутан, или ју је оставио. Али дете се не може стављати у улогу одраслог мушкарца, оно томе није дорасло. Преоптерећена психа се може исцрпсти и, пореметивши се, изопачити.

Мушкарци који су се у детињству налазили у "психолошком браку" с мајком често због тога и не ступају у реални брак, што значи да се од њих уопште нико не може ни родити. Заслепљени и потлачени од стране мајке, они не налазе себи достојан пар. Ако пак мајка и одлучи да ожени сина, обавезно ће му сама изабрати невесту којој ће касније доделити улогу служавке. Место домаћице у таквој породици мајка нипошто неће уступити.

Данас се, нажалост, знатан део наше омладине налази у оваквом ропству. Многе мајке васпитавају своје синове саме. Последица тога је испољавање јаке душевне везаности мајке за сина. Ако је сина некада у детињству мајка спасла од смрти, она постаје толико везана за њега, толико обавија сина својом бригом, да касније он може и да се не ожени. У природи постоји такав један тип мајки - и тешко њиховим синовима! Духовит и оштроуман песник, а у животу мужеван и смео човек, гроф Алексеј Константинович Толстој (један од стваралаца Козме Пруткова), до саме смрти је патио, не усудивши се да се ожени вољеном девојком - зато што вољена маман није хтела да се он ожени.

Заиста је љубав зла... Искрено сматрајући да воли сина, таква мајка у стварности воли искључиво себе - и на жртву тој љубави приноси његову судбину, његову властиту срећу, његов живот. Познавао сам једног постаријег - већ седог - професора факултета који је проживео цео свој живот с мајком. Много година она није устајала из постеље,тако да се он у потпуности старао о њој. Не треба имати велику фантазију да се замисли како је то изгледало - под условом да је радио и по цео дан није био код куће. Када је мајка умрла њему су преостали само студенти. Они су му заменили децу, унуке, породицу. Он је ишао с њима на туристичка путовања. Требало је видети како је био пун живота у њиховом окружењу. Са своје стране, они су га обожавали. Али потом је дошла пензија. И изненадна и потпуна усамљеност.

Струјања ове мајчине љубави према себи толико су јака да син потпуно губи вољу, мири се са судбином и опстаје са убеђењем да другачије никако не може.Међутим, увек је све могуће. Увек се може некако другачије.

Ако пак син "брижне мајке" и ступи у брак, не може да схвати зашто се, тек што се оженио, након месец дана или два, враћа мами. Али и вративши се, не може сваки млади човек да нађе мир с мајком. Душа која тежи слободи почиње да тражи самосталан животни пут. Део младих људи остаје потпуно под влашћу мајки, испољавајући инфантилност, а други део се ипак ишчупа. Неко оде да студираили да ради у други град, неко живи у студентском дому или изнајмљује стан.

Догађа се да се син, рекло би се, одвојио од мајке, али тајанствена веза с њом се наставља; у њему је присутна иста она младалачка инфантилност, али овога пута унутрашња: он се понаша као човек који уопште није припремљен за живот.Унутарња мајка му није одобрила самостални живот. Услед тога он остаје везан за њу, иако те везе није свестан. Ово се испољава у томе што он апсолутно ни у чему не може да се испољи као мушкарац. Он је потпуно неодговоран, у њему одсуствује вољно понашање, душевно се ипак осећа да је "под њеном влашћу",под влашћу мајке...

Исти овакви односи могу настати и између "брижне мајке" и кћерке. Када кћерка у пубертету почиње да се вади из емоционалних загрљаја мајке (углавном се то испољава у томе што јој пркоси), мајка улази у врло јаку и вишедневну свађу са кћерком. Путем тих свађа она се само учвршћује у својој унутрашњој тежњи да задржи кћерку уз себе. И што се више кћерка извлачи из тих окова, то је мајка јаче контролише.

Оваква мајка не жели својој кћерци ниједног младожењу, ни другог, ни трећег. Али у извесном тренутку, будући потчињена општем правилу, девојка ипак одлучује да се уда. При томе мајка обавезно жели да младенци живе код ње. Или,ако живе у другом граду, неопходно је да једном недељно кћерка посећује мајку.



Зашто јој је све то потребно?

Испоставља се да на тај начин она кришом и неприметно почиње да психолошки одваја своју кћерку од мужа. Почињуобјашњења због чега муж није добар, зашто зет не ваља, зашто не поправља по кући, зашто тако мало зарађује.

На крају крајева, оваква мајка након извесног периода постиже своје. Резултат је да се млади разводе, мајка добија своју кћер натраг и ... она је поново срећна. Истина, они живе у врло великим свађама,непомирљивости, понекад се све то завршава тиме што кћерка напушта кућу. Па ипак, мајка је мирна, пошто она и даље контролише кћерку и осећа се као брижна мајка.

У таквом општењу њена властољубива природа, њено самољубље,унутрашња страст која је једном већ присвојила кћерку себи, показујe се задовољеним."Односи с мамом су постали за мене веома озбиљан проблем - пише 17-годишња девојка - Она се стално меша у мој лични живот, покушавајући да ме заштити од грешака које је некада и сама правила. Ја разумем да је мама човек који не само да може, него и мора да ме саветује, ослањајући се на своје искуство и на своје познавање и разумевање мене. Али у последње време ти савети су почели да попримају облик придика по принципу "тако и само тако!"

Мајка која је себе некад доживела као спаситељицу живота свог детета, сраста сњим и, независно од растојања, и даље задржава невидљиву пупчану врпцу. Нечуди што таква мајка и поред хиљада километара осећа стање свог детета. Тамо се нешто догодило, и она је већ узнемирена. Њено срце осећа. Та душевна веза на тајанствени начин их међусобно спаја.

Ишчупати се из тих стега је изузетно тешко. У већини случајева девојке и младићи, када одрасту, безуспешно покушавају да се цео свој живот чупају из тих мајчиних загрљаја.Човек васпитан у атмосфери овакве привржености осећа своју не слободу и касније несвесно покушава да се ослободи других људи који га окружују: мужа,жене, пријатеља, другова и другарица, сарадника на послу. Њему се чини да и с њима има сувише зависне и неслободне односе, да се и од њих треба ослободити.

Људи који су чврсто везани за мајку једноставно не могу дубоко да се зближе с другим људима. Ма како се успостављали њихови односи с другима, крајњи резултат је то да се све то кида. У крајњем случају, односи остају дистанцирани...


Bookmark and Share

Pritke za baštu