Нећемо покушавати да говоримо о родитељима и деци, јер верујемо нашим бакама, које су говориле да се не гаје исто синови и кћери и да је потребна посебна пажња да мушко порасте како треба. То је вековима било јасно и није била потребна нека посебна прича о томе. Најпре треба да се зна да је тада Србија била православна, породица је била светиња, а мушка снага се пројављивала и прослављала кроз витештво.


У дугој историји ратова, на овој нашој ветрометини, мушкарци су вешто баратали оружјем и дружили се са њим, али не да се њиме бахате, него као гарант очувања слободе. Свака је кућа имала доста оружја, а сва чељад је умела да га употреби. Постојала је сигурност да ће оно бити упоребљено само у крајњој нужди. Истинска побожност је обухватала све, њом су живели сви - и сељаци и племићи. У витештву они су сви били племићи, јер су се истим, високо моралним законима покоравали.


Васпитавали су их најчешће очеви и старци, а мајке су се старале о телесној нези и пружале им емотивну подршку у савладавању препрека на које би наилазили. Мушкарци су пролазили све фазе од детета, дечака, младића до одраслог мушкарца имајући стално пред собом јасан морални узор. Они су сигурни, учећи од својих узора, могли да преузимају одговорност и да сами постају ослонац својим породицама када их заснују. И нису се бојали да их заснују.


Нису били богатији, а ипак су чвршће стајали на земљи, и породица се цела осећала као мала домаћа црква, као брод који плови кроз време у коме има своје обавезе према својим путницима и према Богу и роду. То су били и њихови циљеви за које су се непрестано борили, ради којих су много трпели, и каткад се и радовали. Емотивно су били здрави и нормални. Кроз цео живот носили су своје дивне узоре из младости, а својих су се предака сећали кроз време, са осећањем да су нераздвојни, да у две Србије војују за исте циљеве.


У најтежим временима народ је преживљавао страшне поразе и зверске одмазде, вапијући тада ка тој, другој, а ипак увек првој и јединој Небеској Србији и њеним светима:



Велике војводе Србије Небесне

О, безбројне српске, војске бестелесне,
Ви сте српског стабла најплоднија грана,
Ви сте наша снага и наша одбрана:
Помоз’те нам живет по Божијој вољи.

Да из дана у дан сви бивамо бољи,
Из духовног света и духовним мачем.
Помозите, светци, бољем, а не јачем.


Свети Владика Николај






Та подршка је васкрсавала како појединце тако и народ. Из незамисливих невоља, из потпуног уништења, поново би Срби васкрсавали, чак и када су историјски готово нестајали. Зато није нимало чудно да се не можемо усправити, да се не дозивамо разуму и да смо тако паралисани и не чинимо ништа да нам буде боље. Овде говоримо најпре о очевима и синовима, јер од њиховог доброг односа зависи да ли ће наша насукана народна лађа кренути ка луци спасења. И да ли ћемо успети да у заглушујућој халабуци, коју су наши непријатељи подигли, чујемо тихи глас из Небеске Србије, који нам шапуће оне исконске савете доброљубља, а тај смо глас ми учинили тихим у нама, препуштајући се непромишљеном површном животу и забавама.


Када из нашег живота оде побожност, када нема молитве, којом струји кроз нас глас Божији, глас Небеске Србије, када останемо сами да организујемо на земљи себи друштво, онда не знамо ни где су овце, ни где звери. И сви живе у страху, а сами га гомилају у своје јасле, и уместо обећане паше - све нове и нове гомиле мрака у јаслама, у главама, у срцима. Па уместо да превијамо једни другима ране, ми оремо по њима, ми себе уништавамо и зло чинимо себи и ближњима. То је нерационална уништавајућа сила.


Свети Јован Златоусти када говори о важности слоге у породици и како се то преноси на општи план, каже да је узрок свих ратова на земљи - рат у породици, а на питање када ће да се заврше - када се смиримо и престану да ратују човек и жена у браку, када престане сукоб и рат у породици. А ми мислимо да је то наше приватно питање.


Ево неких примера.

Отац хоће да изрази неповерење у синовљеву умешност у нечему, у неком сасвим обичном послу у кући и уместо, ако већ мора, да му то мирно каже, користи иронију и сарказам, и обраћа му се са горде висине: – Ти ћеш да ми кажеш?! Шта ти знаш? Овакви дијалози су свима познати. Има много таквих реченица, готово свакодневно у свакој кући. Тај отац који овако ради, он свакога дана убија по мало свога сина, чини да он не може да се усправи, да постане сигуран у животу, самим тим тешко преузима одговорност и не може да води породицу. Такав син нема способност да самостално одлучује и кроз живот склон је да прима многе погрешне утицаје.


Жене ускачу да бране сина од оца, па они бунтујући постају дрски и говоре незамисливе речи оцу. Онда следи лажна сигурност и гордост сина, која је без покрића, инаџијска сигурност, односно глувоћа за дијалог. Тако онај кроз кога треба да сиђе благодат на сина, опроклећује сина, а син који треба да добија радост од оца, себе и своје потомство одваја од Божанске енергије, која би могла да га препороди и усрећи.



Мајке везују сина за себе (да би владале мужем, да би на селу обезбедиле свој положај у породици која је обезбожена), па уместо да се успостави небеска јерархија, проблем путује кроз време. Тако одгајен син губи своју чврстину, нема витешког духа, у тако ћопавој породици, ако је уопште и има (данас се рекламира себељубље са иживљавањем свакојаких инстиката, а не потреба људског бића); тако одгајан син, озлојеђен и испонижаван је уствари припремљен да сутра буде према своме сину још гори, чак и физички насилан, па бива и обратно, а ми са ужасом читамо црне хронике, шта су све они учинили.


Томе треба стати на пут. Ако смо земља са, по попису, толиким бројем православног народа, зашто нису моралне норме наше вере уграђене у све институције и законе земље? Иако је демократија крива за све то (у ствари распуштеност и сатанска анархија, јер први демократа који је устао на Бога је био Сатана). Дакле, зар нису црне хронике довољни докази да смо у слепој улици, да је ово ћорсокак у коме смо.


Добро је да народ све више осећа да му јесте спас у Цркви. Иако је демократска тековина све ово зло што нас је снашло, она је само била лажна, ми се за њу не залажемо, али када би чак и она била спроведена, немогуће да би народ (преко 90% православних) у својој земљи могао имати диктатуру овако болесних идеја, са овако демонизованим узорима. То је питање тренутно мало у власти обичног малог човека. Већ смо рекли да живи у диктатури наказног, обезбожног, одрођеног малог дела свога народа. Али оно што може и треба, то је да се сви узмемо у памет и да почнемо да служимо Богу, делима, мислима и речима. Када нешто желимо да другима кажемо, да их уверимо да греше, да користимо јаке доказе, а да нам речи буду благе, као што је говорио блаженопочивши патријарх Павле.



Тихи глас Небеске Србије све је чујнији, што више прилазимо вери и што више чистимо своју душу и свој духовни вид. Тако смо и видели да има, и да стасавају очеви из првог дела овог текста. Има у Србији витезова, има дивних очева и синова, и честитих побожних мајки и кћери које су радост својим родитељима, има породица које дишу једним духом; свега тога има, али ми би да их буде више и да они нејаки брже порасту, па да нам Србија буде, како Свети Владика Николај каже, каква треба да буде.


Да Србијом свете песме брује, јеванђеље Божје да се шири, српска земља да тамјаном мири, да се светли образ у Србина, пред људима и пред анђелима. Великаши да праведно суде, богаташи да милост деле; да сусед суседа оправдава (а не да се још куне и чини неправду), да нејаког јаки подржава, да поштује млађи старијега, да девојке држе девојаштво (да се не поносе грехом и раскошним одевањем), да попови по светињи живе, калуђери да за народ клече, и да греју пештере сузама и за народ топлим молитвама. А народ да недељу светкује, да празником цркве испуњује.


А о разлозима зашто су цркве празне, Свети Владика Николај вели:

“Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве.”


Да, треба да славимо своје крсне славе и да се не одричемо српскога имена. Да се Православље свуда шири, а не потискује. Да се уздигне са земље молитва.

“Да са земље грми ка олуја
Да Србија кличе-Алилуја!”








Монахиња Атанасија