Zdrava Srbija Instagram

ВОДЕНИЦЕ У СРБИЈИ


Историја, 04.05.2014.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Воденице су у Србији некада биле саставни део пејзажа и сеоске архитектуре. Већина њих се налазе у аутентичном, природном амбијенту, поред потока, мањих река, готово увек окружене веома лепом бујном природом. У воденицама се млело жито и добијало брашно за хлеб, који је био главни артикал и храна за народ. Осим производне намене, воденице се биле значајна места, где су се састајали мештани, ради важних договора и доношења исто тако важних одлука. Као такве оне су имале шири друштвени значај. О томе сведочи попис воденица и обрадивог земљишта у Србији из 1867. године када је забележено чак 7125 воденица. Интересантно је, да је највише воденица било у ужичком крају, више од 1000, док је најмање саграђено у околини Јагодине.


Да ли због места на којима су подизане, увек издвојеним од насеља и често неприступачним, или њене повезаности са водом, која код човека изазива исконски страх, воденице су одувек биле обавијене велом тајновитости. О њима су у народу испредане најразличитије приче као местима која запоседају виле и "нечастиве силе". Као такве биле су инспрација за најпознатије српске ствараоце. Једну од најлепших прича која се односи на воденице "После деведесет дана" написао је приповедач Милован Глишић, у којој се помиње вампир Сава Савановић, а о тим занимљивим грађевинама писали су и Иво Андрић, Бранко Ћопић, Добрица Ерић и други познати српски писци.

















Тајновитост места на којима су подигнуте воденице, истраживачи народних обичаја и традиције доводе у везу са водом, која је вековима код људи изазивала дивљење, али и страх и подозрење. Вода је повезивана са различитим митским бићима која су могла битно да утичу на живот људи, а извори су тумачени као места која путем воде повезују тајанствени свет, "са оне стране", са реалним светом. Тако је у вези са воденицама од самог почетка, створен један, готово засебан паралелни свет. С једне стране онај реалан, у коме воденица има изузетно значајну практичну улогу, јер се на њој меље жито, основна животна намирница, а с друге стране, према причама које живе у народу и њиховом веровању, воденице су биле места која су запоседала демонска бића.



Врло је занимљива различитост веровања у вези са изузетним моћима које красе места на којима се подижу воденице. Тако се, на пример, веровало да погача направљена од брашна, самлевеног у воденици, која се налево окреће и воде у којој су одстојале лековите траве, може да помогне у лечењу од неких болести. Такође се веровало да се многи љубавни проблеми могу решити управо у воденицама, где су се обављале одређене магијске радње. У том случају велику улогу је имала "омаја", вода која прска са воденичног витла. По народном веровању "омаја" је могла помоћи нероткињама да добију пород, али и у другим ситуацијама.


Веровања у мистериозност воденица остала су до данашњег дана, иако је их је у Србији, нажалост, све мање. На нестајање воденица сигурно је имало утицаја и веровање људи да су оне састајалиште демона, вампира и вила, па се врло брзо могла направити нека интрига у вези са њима. Занимљиво је, да данас, када питате неког од старих воденичара да ли верује у приче о нечастивим силама углавном остају резервисани, али исто тако ретко ћете наићи на воденичара који је преспавао у својој воденици. Међутим, највећи разлог за пропадање воденица је све чешће напуштање села, након Другог светског рата, као и увођење савременог начина живота код сељана, који су све више куповали готов хлеб у пекарама, па им нису биле потребне велике залихе брашна.


Данас у Србији, поједини домаћини, с времена на време, обнове понеку воденицу. Тако је у селу Мала река код Крупња, у једном мистичном амбијенту, у клисури, обновљена воденица-поточара. Село Штитково у Рађевини, у западној Србији, такође је познато по трима воденицама, које раде као некада. А у околини Севојна, у златиборском крају, надалеко се прочула воденица Бојанижа, где и путници намерници могу да купе брашно млевено на поточари.






















О важности обнављања воденица говорио је и сликар Милутин Дедић, који сматра да су оне благо материјалне српске културе. У књизи "Воденица божија и ђавоља" он је између осталог написао да је, сликајући воденице и пишући о њима, желео да одговори на питање шта је то што је човек створио да му служи, а да није угрозило његову животну околину. То је воденица, сматра Дедић, која представља готово савршен изум. Грађена је од дрвета и камена, користи воду као енергију и могла би да егзистира још 2000 година, ако би човек имао правилан однос према њој.






Текст преузет са http://www.glassrbije.org/


Bookmark and Share

Mala Pijaca