Zdrava Srbija Instagram

СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ И СЕЛА У СРБИЈИ


Здрава Србија, 03.01.2014.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


У Србији данас има близу милион незапослених. Истовремено од близу 4.600 села, свако четврто, или око 1.200 њих, је на путу нестајања. Тако ће за деценију и по у њима остати само споменици као доказ скорашњег живота. И док људи у градовима немају посла у селима нема ко да ради. Села изумиру, а не користи се шанса да се ти негативни трендови на српском селу зауставе, а самим тим и да се развијају рурална подручја. Наиме, од десет радника који су остали без посла, више од половине могло би да се запосли у руралним подручјима Србије. То се не односи само на раднике који су остали без посла због структурних неприлагођености производње, вишегодишњих санкција и транзиционе кризе, већ и на оне који су остали без фирми у којима су радили пре НАТО бомбардовања 1999. године. Све ово говори да су радници још увек једном ногом у опанку, а са другом у ципели. Повратак у рурална подручја земље не значи, међутим, враћање радника мотици, ралу и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде и око ње. То значи шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктурним, малим и средњим индустријским погонима (којих има 220.000, а циљ је да их буде 400.000), чија производња не угрожава еколошку равнотежу.



Најбржа деаграризација на свету


Југославија је имала најбржу деаграризацију на свету. За последњих 50 година XX века из села у град је отишло око осам милиона људи. Такав процес у свету је трајао је око 150 година. Сеобе су настављене и присилно у последњој деценији XX века када је ратни вихор у Србију из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије „донео“ још близу 400.000 људи. У периоду после Другог светског рата у селу су се одиграле крупне, али по свом садржају и последицама противуречне промене. Те промене су део универзалног, светског процеса модернизације савременог друштва, његове индустријализације и урбанизације. Оне су исто тако носиле и снажан печат владајуће идеолошке парадигме, односно друштвеног система који је на просторима некадашње Југославије изграђиван на тој парадигми.


Данас Србија трага за новим идентитетом, за новом парадигмом друштвеног развоја, па се не смеју заборавити ни маргинализовати село и пољопривреда. Као и много пута до сада у историји, и у овим временима, село и пољопривреда су главни ослонац који омогућава опстанак и преживљавање. У Србији се поново се окрећу селу када је тешко. Власти су убеђене да село и запошљавање у њему и око њега омогућавају превазилажење кризе. Али, то захтева и радикално нов однос друштва према њему. Јер, у градовима нема шта да се ради, а у селима нема ко да ради!


Уместо досадашњег интендантског приступа селу и пољопривреди, где су они третирани као произвођачи јефтине хране, мора да се створи концепција такозваног руралног развоја, која ће се темељити на демографским, природним, економским и социо-културним потенцијалима. Карактеристика српског села данас је да се и последњих деценија у њему дешавају изузетно негативна демографска кретања. Рапидно се смањује наталитет, у неким крајевима влада и права ,,бела куга“. Све то је резултирало депопулацијом, сенилизацијом и социјалном девастацијом бројних регија у Србији. Крупне промене догодиле су се и у привредном животу српског села. Те промене које имају далекосежне социјалне и економске последице нису довољно изучене и објашњене. У XX веку је сељачко газдинство било дефинисано идеолошком категоријом максимума, што се показало ирационалним. Данас нема тог максимума, али имамо све мањи број људи који имају велике поседе од по неколико хиљада хектара и све већи број оних који остају са својим ситним поседом (просечна њива у Србији је око четири и по хектара површине), који им живот значи, јер је то додатак на приход и основа за преживљавање. У прошлом веку под утицајем индустријализације и урбанизације, догодила се ,,цивилизациона револуција"". Промењен је сељаков поглед на свет, промењене су његове вредности и морал, културне потребе и животне аспирације.



Традиционалан начин живота


До Другог светског рата Југославија је била аграрно, традиционално друштво. Преко 80 одсто становништва је живело на селу аутархичним, оскудним и традиционалним начином живота. Цео сељаков свет је био сведен на његов посед, газдинство и породицу, село у коме живи и цркву која је оличавала Бога и усмеравала његов духовни живот. После Другог светског рата под утицајем светских процеса, као и нове визије друштва, изведена је индустријска револуција, наступиле су и противуречне промене. Индустријализована газдинства повећала су робност, специјализовала се, имала тржишну оријентацију, друкчије ставове о будућности аграра. Такође, су имала и више капитала, знања и снаге од традициналних газдинстава. Под утицајем индустријализације смањио се удео традиционалног ручног рада, смањио се број неквалификованих радника, а запослени у комбинатима су попримали одлике индустријских радника. Резултат тога је да се удео становништва у градским насељима повећао од 21 одсто у 1948. на 51 одсто у 1991. години.


Према резултатима пописа, пољопривредно становништво је 1948. године чинило 68 одсто; 1953. године 61 одсто;1961. године 49 одсто; 1971. године 36 одсто; 1991. године 17 одсто укупног становништва. У апсолутним износима пољопривредног становништва у Србији је 1961. године било 9.157.597 лица, а 1971. године 7.843.986 лица, а 1981. године око пет милиона. Република Србија данас располаже са 5.113.000 хектара пољопривредне површине или 0,68 хектара по становнику. Од тога 4.252.000 хектара су обрадиве површине или 0,57 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према последњем попису пољопривреде из 2012. године, користи се и обрађује 3.355.859 хектара пољопривредног земљишта и узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,73 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва механизација у просеку је стара око четврт века!


До транзиционих промена 85 одсто поседа је било у власништву приватника, а сад су готово све површине приватизоване (рачуна се да је око 400.0000 хектара у државном власништву). Активног пољопривредног становништва према попису из 1991. године било је 904.127, а подаци из 2002. године указују да их је тад било 529.236! Према попису пољопривреде из 2012. године у Србији има укупно 631.122 пољопривредна газдинства. Од тога је 628.555 пољопривредних и 2.567 (или 0,42 одсто) газдинстава правних лица, и предузетника, а у земљи се производњом хране бави два милиона људи.



Аграрна земља


Србија је и данас сиромашна аграрна земља. Јер, пољопривреда директно доноси више од 20 одсто бруто друштвеног производа, а са пратећим делатностима то се и удвостручује. Да смо сиромашна аграрна земља са ниском продуктивношћу потврђују и чињенице да један српски сељак производи хране за 15 људи, Немачкој чак 152 особе Француској 77, Аустрији 56, Словенији 25, а просек за ЕУ је између 50 и 80 становника!


Свако пето домаћинство у Србији чини свега један члан. Од 2,5 милиона насељених домова у Републици, по једна особа живи у њих чак 555.467, што је готово 50.000 више него прошле деценије. Истовремено број петочланих домаћинстава за последњих десет година смањен је чак за 8.500. Слутњу да Србија све више постаје земља самаца потврдили су и последњих подаци о броју домаћинстава Републичког завода за статистику (РЗС), прикупљени на попису становништва 2011. године. Они су показали да просечно домаћинство у Србији броји 2,88 чланова. Највише је двочланих домаћинстава, толико особа живи под сваким четвртом кровом. Највише домаћинстава затечено је у Војводини, где их је пребројано 696.000, у централној Србији живо је око 663.000 огњишта, док их је у Београду 606.000. Најмање домаћинстава је на југу и истоку републике, где их је свега 522.000.


Оволико домаћинстава и број укућана, у круговима социолога и стручњака тумачи се као очекиван. Негативни природни прираштај, висока стопа миграција и висока просечна старост највише су утицали и на број домаћинстава. Пад укупног броја домаћинстава и смањење чланова не чуди услед упозорења демографа да нам прети нестајање. Јер, ако годишње више умре него што се роди око 35.000 становника Србије, па ако се тако и настави око 2225. године на овим просторима неће бити више овог народа. За обичног човека дуго, али за историју мало више од два века – и није.


Поред демографских фактора, на коначну слику утицале су и промене кроз које је последњих деценија прошло наше друштво. Вишечлане породичне задруге, које су до Другог светског рата биле стуб српског села, данас су изузетно ретке. Са друге стране, нарочито у градовима, имамо еманципацију чија је последица велики број људи који живе сами. Највећи број самаца је у Београду, где је свако четврто домаћинство самачко! Најмање укућана у просеку забележено је у Црној Трави, Гаџином Хану и београдским општинама Врачар, Савски венац и Стари град, где је пребројано тек нешто више од два члана у просеку. Једно огњиште и новчаник, са друге стране, дели највише људи у Рашкој области – Тутину, Новом Пазару и Сјеници, где је просек већи од четири члана.


На смањење броја чланова домаћинства утиче и све касније ступање у брак и све позније материнство. Просечан мушкарац у Србији отац постаје у 33 години, док жене рађају са 27 и по година. Позне године за склапање брака један су од разлога што приближно трећина бракова живи без потомства. Мајке последње дете роде, у просеку,, када имају нешто више од 28 година. Ово потврђују и резултати пописа становништва, који су показали да породица у републици, за разлику од прошле деценије када је била четворочлана, данас – броји само три особе.


Данашња сеоска породица у Србији је нека врста социјалне рушевине која сав свој шарм дугује старој социјалној архитектури на коју подсећа, Хенрy Мендрас. У послератном периоду па и данас величина пољопривредне породице је смањена, али је сеоска породица била и остала већа од градске. Слично, сеоска пољопривредна породица је већа од сеоске непољопривредне породице. У данашње време на селу је најраспрострањенији тип породице од два поколења и деце. Последњих деценија дошло је и до промена на бројности породице, па се бележи уситњавање великих породица, јер се одрасла деца одвајају од породице, родитеља и граде сопствене заједнице. Остала је љубав за земљом код старијих, али се створила и јака жеља за модернизацијом код млађих.


Тако је цивилизација ушла у село. Удео пољопривредног становништва у укупном становништву Југославије опао је са 73 одсто у 1948. години на 19 одсто у 1981. години. За такво смањење САД и Шведској је требало 90 година, Француској око 100 година, Јапану 73, а Данској је требало за сличну промену чак 130 година. Процене су да је у Србији 2011. године број пољопривредног становништва износио око 9,4 одсто. Од овог броја би чак 50 одсто су лица старија од 60 година, док је млађих од 20 година било само 11,5 одсто (мање од 62.000).


Процене су да ће се и даље наставити смањивање броја пољопривредних газдинстава у Србији. Број пољопривредника у Србији наставиће и даље да се смањује. Јер, они нису спремни за либерализацију тржишта, односно конкуренцију од 2014. године када ће од 96 одсто пољопривредних производа моћи да се увози у Србију без царине. Јер, сви производи које Србија нема, попут агрурума и другог јужног воћа, либерализовани су 2009. године, а од 2014. године биће потпуно укинута царина на кромпир, замрзнуте малине и још много тога. У протеклој деценији нестало је у Србији 150.000 пољопривредних газдинстава, а сад ће то бити још брже па када ступи на снагу либерализација изгубићемо још 250.000 газдинстава, а прва су на удару старачка и домаћинства која нису оријентисана на високодоходовну производњу. То је и припрема терена за ГМО храну због које ће све остало постати нерентабилно.


Међутим, производи које Србија има остаће заштићени царинама и после 2014. године. Не рачунајући потписане уговоре о слободној трговини, за заштићене производе и даље ће постојати царина, али смањена. Од 2015. године, међутим, укидају се све производне квоте и тада ће настати хаос у сектору, рецимо, млека, јер ће свака земља моћи да произведе колико хоће, па ће богате земље са нижим ценама доћи на српско тржиште. Ипак, увозни производи од 1. јануара 2014. године неће појефтинити као што ништа није од 2009. године, када је почело фазно смањивање царина, али ће задати ударац производјачима. Дакле, и поред изванредних шанси за производњу хране намењене извозу, о томе ће се и даље само говорити. Дакле, шансе да се уместо садашњих три милијарде евра извози хране за више од 10 милијарди евра, у овим условима, остаће и даље само – жеља.


Економско-социјална институција ,,рурални развој"" је релативно нова у теорији развоја. Везује се за земље такозваног ,,трећег света"" у време појаве изразито снажних проблема на релацији храна-сиромаштво-популација. Ово истовремено упућује на закључак да се почеци руралног развоја везују за пољопривреду. И данас када се помену рурална подручја, одмах се зна да су то сиромашна подручја. Зато се интегрални рурални развој, као једна од најмлађих грана теорије развоја, данас третира као ,,мотор"" економско-социјалног прогреса. Не само у земљама у транзицији већ свуда у свету. За ефикасније решавање бројних проблема у овим регионима потребна је адекватна пропорција три фактора: људско знање, технички и природни ресурси и- капитал.



Повратак није посељачење


Све што се дешавало са идеологијом на овим просторима оставило је дубоке трагове и на српском селу. Суморно данас изгледа слика српског села. Примера ради, данас у Србији има 4.600 села, а за деценију и по са мапе ће нестати свако четврто - или 1.200 њих! У 86 одсто села опада број становника, а само 12 одсто њих бележи раст. Као доказ скорашњег живота у њима ће остати нови споменици. Наравно, за оне који имају наследнике да им их подигну. Додамо ли да у 986 села данас има мање од по 100 становника, затим да пошту нема чак 2.000 села, асфалтни пут и веза са светом недостаје код 500 села, а 400 њих нема ни продавнице. Данас у Србији постоји више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва живи у руралним срединама. Додамо ли да у 230 села нема основне школе, а да у 2.760 њих недостаје вртић, све то указује да житељима највећег броја села у Србији недоступна је већина садржаја за иоле нормалан живот. Описујући српско село данас, истакнимо и то да у две трећине њих не постоји ветеринарска амбуланта иако је главно занимање пољопривреда, а само у малом броју руралних насеља постоје биљне апотеке.




Угашено задругарство


Шанса за опстанак Србије и сељаштва у њему је и задругарство, које је практично угашено. Од задружног сектора од 1953. године до данас одузета је имовина у вредности већој од две милијарде евра. Ваља знати да је 1895. године Главни савез српских земљорадничких задруга био један од 11 оснивача Међународног задружног савеза. После промена у 2000. години у Србији је било девет покушаја доношења закона о задругарству, тако да је задружни сектор привреде једини остао ван реформских процеса. Последњи покушај био је прошле године и то је доказ неодговорности политичког естаблишмента према овом сектору.


Истовремено, доношењем закона о убрзаном стечају 2009. године, до средине 2011. године када је Уставни суд прогласио неуставним поједине његове одредбе, ликвидиране су 283 земљорадничке задруге, а за многе од њих стечајни поступак био је само отворен и пошто ниједан од поверилаца није уплатио таксу и покренуо захтев за наплату потраживана, оне су ликвидиране, а имовина пренета у Републичку дирекцију за имовину Србије, чиме је задружна имовина у ствари подржављена. Правно исправно би било да су стечајне судије код таквих задруга, с обзиром да се нико од поверилаца није јавио, прогласиле отпис потраживања и да су оне наставиле без неизмирених обавеза, да послују. Имајући у виду да једна задруга данас у просеку опслужује три сеоска насеља, то значи да је око хиљаду села у том кратком периоду остало без организација које могу да обезбеде економску, социјалну и сваку другу одрживост локалних заједница, односно села која су изопштена из било каквих стратегија и планова развоја.


Забрињавајуће је и да је имовина пренета на Републичком дирекцију за имовину односно, да је подржављена, уместо да је, по тада важећем Закону о задругама чак и у случају ликвидације, преостала имовина задруга додељена територијалном задружном савезу за оснивање и развој нових или јачање постојећих задруга на њиховом подручју. Проблем је и то што постоји такозвана друштвена својина над знатним делом земљишта и друге имовине у земљорадничким задругама, што је само формално правно наслеђено из социјализма када је политички било забрањено да се укњижава задружна својина, а она и данас егзистира иако по Уставу из 2006. године она више не постоји. То указује да су једино у сектору задругарства, у протеклих више од деценије транзиционог периода, опстао модел и политика који су важили у времену социјализма.


Проблем овог сектора, а то значи и руралног развоја Србије, је имовина која је без накнаде од 1953. године до данас одузета од задружног сектора, а њена вредност је већа од две милијарде евра. Посебно забрињава да у поступку изнуђене реституције имовине верских институција и наследницима физичких лица којима је имовина одузимана после Другог светског рата, није било политичке воље и одговорности да се изврши реституција имовине земљорадничких и других задруга што је у протеклих шест деценија одузета без накнаде и приватизована. Зато се поставља и питање да ли власт у Србији треба да чека да задружни сектор Србија враћа своју имовину преко Европског суда за људска права у Стразбуру?



У свему том лошем, има и понешто добро.. а, то је што је Законом о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју задруге коначно изједначио са регистрованим пољопривредним газдинствима и пољопривредним предузећима у погледу коришћења мера аграрне политике, јер задруге доприносе сузбијању сиве економије која само у сектору пољопривреду умањује буџетски приход по основу ПДВ-а за око 160 милиона евра. Тиме би се из сопствених буџетских прихода пољопривреде, Аграрни буџет могао увећати за више од 50 одсто. Крајње је и време да Влада Србије покаже минимум политичке воље која је недостајала у претходних шест деценија и поспешивање нових, пре свега, специјализованих и националних задруга које у условима економске кризе показују највећи могући степен одрживости. Примера ради, само 300 највећих задружних система у свету у времену између кризних 2008. и 2010. године оствариле су пораст укупног прихода за више од 45 одсто, чиме не може да се похвали ниједан други сектор привређивања у светској економији. Регулисањем ових питања Србија би се кончано вратила на пут изворног задругарства на коме је била још 1895. године када је Главни савез српских земљорадничких задруга био један од 11 оснивача Међународног задружног савеза у Лондону.


Пропадање малих сељачких газдинстава треба зауставити и њихово укрупњавање усмерити задружним организовањем и пословањем. На напуштеним просторима развој села треба иницирати пројектима за заснивање нових модерних газдинстава величине 10 до 50 хектара уз пројекте нових насеља. У том циљу нужна је конструкција кредитних линија уз концепт личних улагања заинтересованих и способних за заснивање задруга. Иначе, у Србији крајем 2012. године има 2.124 задруге, а 123.000 грађана Србије су чланови неке од задруга. У њој постоји и 16 задружних савеза. Од тога 1.425 или 67,1 одсто су земљорадничке задруге, 378 или 17,8 одсто студентске, постоји и 146 стамбених задруга што је 6,9 одсто, затим 87 занатских или 4,1 одсто, осам потрошачких, односно 0,4 одсто и 80 других врста задруга од којих су најбројније оне које се могу подвести под социјалне задруге, а чине 3,8 одсто укупног броја задруга.


Пословање кроз задруге омогућава добровољно и отворено чланство. У томе постоји друштвена одговорност, као и сервисирање унапређења производа и заједнички пласман на тржиште. Демократска је контрола задругара у управљању. Чланови имају удружени рад и самопомоћ. Њихово економско учешће је равноправно, а све то омогућава им да имају смањене трошкове пословања. Задруге су и најбољи облик брзог запошљавања и укључивања група са лошијим положајем у друштву. Задруга омогућава удруживање рада и средстава, бољу преговарачку позицију и пласман производа на тржиште.


Иначе, пољопривреда може да буде једна од области за повећжање продуктивнијег и регионално равномеријнег заошљавања у Србији, а у том сектору и пратећим делатностима могло би да се ангажује око 100.000 радника. Услов за је и формирање прерадних центара за пољопривредне производе, ревитализација задружног сектора, као и рационалније коришћење дражвног пољопривреднго земљишта. То би значило и успостављање новог модела јавно-приватног партнерства, као и прераду пољопривредних производа који сада махом остају неискоришћени. У том случају произвођачи би требали да буду организовани у задруге или откупне центре, затим да сакупе, обједине и прераде ту робу, и на тај начин би се повећала вредност пољопривредне производње у Србији за 20 одсто! Ако би основали на задружном принципу 30-так таквих центара у земљи и у њима просечно годишње запослили око 100 радника, то значи онда бисмо запослили 3.000 радника који би обезбедили социјалну егзистенцију и одрживост десетак хиљада чланова домаћинстава.




Нестанак Србије...


У Србији иначе сваке године умре више него што се роди 35.000 до 40.000 људи. Од тога 12.000 у Војводини. Ако се нешто не учини прети опасност да већ за коју годину Србија буде аграрна земља, али без села и сељака. Српско село карактерише и све већа материјална беда остарелих људи који су остали у њима. Није добро што су ти стари људи у селима и последњи њихови становници. И њихов животни век је при крају, па ће после смрти села остати пуста. Тако су одавно по српским селима једине парцеле које се шире постала - гробља! Или још један пример: од 1991. године до данас број пољопривредних газдинстава се смањио за 20 одсто. Широм Србије данас је празно 40.000 кућа, у 145.000 њих пише привремено ненастањено! Један од највећих структурно развојних проблема српског друштва данас јесте брзо смањивање сеоског становништва (депопулацији села) које превазилази темпо смањивања пољопривредног становништва (деаграризацију). У 60 одсто српских села смањује се број становника одсељавањем. То су села са старијим становништвом, у њима је наталитет мањи, смртност већа, природни прираштај нулти или негативан, те је депопулација још израженија од емиграције.


Дакле, тешки услови за живот, удаљеност од градова, мрежа путева и готово никакве шансе за зараду, осим обраде земље најчешћи су разлози због чега су протеклих деценија села готово десеткована. Села су запуштена. А, она не служе само за производњу хране, већ његови житељи морају да имају и пристојан живот. Дакле, селу треба амбуланта, фризер, апотека, аутомеханичар, аутолимар, продавнице... Стагнацију и демографско пропадање села можемо да спречимо само политиком успешног руралног развоја, које се неће тицати само пољопривреде, већ и свих осталих занимања и услуга.



Село са три становника


Већ деценијама, села у Србији пропадају и економски и демографски. На списку села која још нису угашена, црнотравску махалу Дећеве одржава још само троје становника. После 76. године у црнотравској махали Дећеве освештен је крст. Целу акцију покренула је Биља Дојчиновић која живи и раду у Београду и нада се да ће освећење крста допринети духовној обнови овог краја. У махали Дећеве данас живе само три старије особе. Свештеник у махалу није закорачио 76 година. Некада је у махали живело много људи. Школа је била пуна деце. Породица Дојчиновић је за почетак одлучила да се овој и другим махалама врати живот. У Дећеву је за почетак саграђен крст као симбол окупљања и повратка коренима. После 76 година дошао је и свештеник Никола Аћимовић који сматра да је овај догађај изузетно важан за овај крај и његов опстанак, јер се људи враћају вери, враћају својим коренима. Махала Дећеве је део месне заједнице Брод, а Брод је некада био општински центар. Овај пример дају наду да ће се људи који су овде рођени и њихови потомци овде враћати родном крају.




Споменик селу


Да српска села нестају, најбоља потврда је и чињеница да је у сеоском гробљу у куршумлијском планинском селу Тачевац крајем 2013. године подигнут несвакидашњи споменик, спомен селу које више не постоји. Мештани су село напустили због небезбедности, због честих упада наоружаних косовских Албанаца. Куће су спаљене у подметнутим пожарима, а од некада 200 становника у 35 домаћинстава и једне школе, сада је остало свега неколико оронулих кућа. Због оваквог стања у српском селу већина носилаца газдинстава сматра да тренутно пољоприведна политика – последњих годину, пет и једне деценије, иде у погрешном правцу. Иначе, просечан пољоприведник у Србији је стар, слабо информисан и неповерљив према удружењима и државној политици, показало је истраживање које је за потребе Министарства пољопривреде спровела новосадска агенција ,,Нинамедија’’.


Пошто је у овим селима становништво већином пољопривредно (преко 60 одсто), то се депопулација села манифестује и као сенилизација и девастација пољопривреде и свих сеоских подручја удаљених од главних комуникација, већих градова и општинских центара без индустријских погона, комуналне и социјалне инфраструктуре и без развојне перспективе. Популациона политика у овим крајевима би се морала темељити на одговарајућој економској, аграрној, регионалној развојној и културној политици - битно различитој од досадашње која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. У том погледу је веома значајно да се поправи и даље неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на децентрализован модел индустријализације и урбанизације, да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се обезбеди социјално (здравствено, пензионо и инвалидско) осигурање и културно просвећивање пољопривредника. То би у неком случају био програм који би зауставио деаграризацију и депопулацију.


Брза и претерана деаграризација је, уместо раније аграрне пренасељености, проузроковала другу крајност - индустријску и урбану пренасељеност. Прва је стари, а друга нови велики проблем српског друштва. Градски живот је скуп, несташица станова је велика, фабрике су препуне сувишних радника, а у нашим селима су многе њиве тих истих људи необрађене, њихове куће зврје празне. Брза индустријализација свуда изазива стихијно и хаотично просторно померање људи, њихово гомилање и у градовима и пражњење села. Све то довело је до тога да је у традиционалном селу увек било времена и на претек, док у савременом - оно пребрзо истиче. Данас у градовима нема шта да се ради, а у селима нема ко да ради!



Стари момци и празне школе


Истраживања показују да данас у српским селима живи око 260.000 момака и 100.000 девојака који су се приближили 50 тој години живота, а да нису засновали породице. Разлози овој појави су бројни, а последице катастрофалне. Сраман је био и назив сељак, па нису хтеле девојке за њих да се удају и да живе на селу, да хране стоку обрађују њиве... Радије су увек одлазиле у градове, удавале се за портире у фабрици и много сиромашније живеле. Када би сваки од њих имао жену и само по једног потомка, било би то нових 500.000 становника, значајних за биолошку, демографску и економску репродукцију села и друштва у целини...


У селу Власина Стојковићева на Власинском језеру у школи изграђеној 1928. године било је тада 100 ђака. Пре 45 година изграђена је и нова школа за још 200 ђака, а у њој је тада било 160 ученика. Данас та школа има само девет ђака у четири разреда основне школе. Село је пре пола века имало 2700, а данас само 260 становника. Или у селу Клисура (општина Сурдулица) пре четири деценије било је 5.000 житеља и 800 ђака. У 2012. години у том истом селу било је мање од 500 становника и само осам ученика у основној школи!




Пример региона Краљева


У планинским селима краљевачке општине као што су Бојанићи, Станча, Тепече, Врх, Гокчаница, Ђаково, Орља, Глава, Плана... највише за деценију и по биће од двадесет до 70 становника. Ту ће у већем делу домаћинстава живети по један остарели члан, а у сеоским школама већ сада нема ђака. То значи да ће се у догледно време тамо угасити сва огњишта и села, у којима је 70-их и 80-их година прошлог века, ипак, било ,,младости и живота"", потпуно ће нестати. Поред ових села где је ситуација најкритичнија, куће су све празније у 19 равничарских сеоских насеља овог региона и на прсте се могу избројати она где је број мештана из године у годину већи. Насупрот томе, у последње две деценије стално се повећава број становника у урбаним деловима општине, у приградским насељима, чак за око 11 одсто годишње, а за девет одсто у самом граду. Општина се простире на 1.500 квадратних километара, а број становника је деведесетих година прошлог века повећан за 25.000 прогнаних Срба и сад достиже цифру од око 120.000 житеља.




Као на крају света


Дебели Јасен, Косовина, Привоје, Страиње... мала планинска села под самом планином Чемерно налазе се на територији краљевачке општине. Удаљена су од града око 60 километара, до њих се стиже само јаким теренским возилом, јер само је прва половина пута асфалтирана, а онда до врха планине води макадамски друм. После се путује преко висоравни и доле до поменутих села, путем којег, такорећи и нема, вози се полако и опрезно, са камена на камен. Ова села ће ако се неко чудо не догоди ускоро ући у историју и заборав... Биће забележена, као многа која су нестала, јер са списка сеоских насеља у овој општини већ могу бити избрисана пошто становника у њима више нема. Додуше само је три до пет стално настањених мештана, и то у Привоју. У њима више нема људи, нема стоке, све је пусто. У Дебелом Јасену кровови двадесетак кућа се руше.





Примери из Војводине


Или примери из Војводине. У протеклој деценији потпуно је угашено село Оборњача. Налази се у најразвијенијем делу земље, непосредно уз Бачку Тополу. У селу нема више ниједног становника иако оно има струју воду, пут...


Бачко село Мошорин у тителској општини има све већи број напуштених кућа. По последњем попису од 800 кућа чак 200 је празно! Нико не живи у њима већ годинама, а неке су празне већ деценијама! Старији су помрли, а млади отишли у градове. У овом селу влада и ,,бела куга"", јер 2008. године родило се тридесетак малишана, али је умрло 120 особа! У свакој улици има најмање по једна рушевна кућа, на којој су још остаци већ избледелих боја молованих зидова, прозори одавно разбијени, а коров изџикљао. Најсигурнији знак за свакога ко иде кроз село, да је кућа без живе душе, јесу спуштени ролови или прозори покривени тканином. За овакве објекте који имају и земљу власници или наследници траже од 2.000 до 5.000 евра. Куће су продаване у последњој деценији прошлог века, када су стизале избеглице, али сад продаје више нема. Примери из Војводине указују да тенденција повратка у село, изузев појединачних примера, није изражена. Примера ради, живот у селу би могао да буде идиличан, где постоји школа, путеви, гасификација, телефон...


Пренасељеност градова са људима без посла нарочито се показала лошом у време транзиције. Многе фабрике су затворене, а радници су остали на улици. Од десет радника који су остали без посла, више од половине могло би да се запосли у руралним подручјима земље. То се не односи само на раднике који су остали без посла због структурних неприлагођености производње, вишегодишњих санкција и транзиционе кризе, већ и на оне који су остали без фирми у којима су радили, пре НАТО бомбардовања 1999. године. Повратак у рурална подручја земље не значи, међутим, посељачење радника и пуко враћање мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде, у шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктури, малим и средњим индустријским погонима, чија производња неугрожава еколошку равнотежу.


Данас, наиме у Србији има 220.000 малих и средњих предузећа. Свака власт у предизборној кампањи истиче да ће тај број повећати на 400.000 и отворити милион нових радних места. Али, за сада то су само обећања. Концепт интегралног руралног развоја, као део регионалне развојне политике, представља антипод класичној индустријализацији и заснива се на свеобухватном развоју сеоских мешовитих подручја у којима живи готово половина становника Србије. Политика ослањања на аграр и руралну економију у целини требало би да буде, не само у функцији преживљавања у садашњим временима, већ и за трајно опредељење државе и економске развојне политике засноване на децентрализацији и уједначеном економском развоју. То је посебно значајно данас у време када имамо близу милион незапослених и у време реструктурисања великих комплекса када радници и даље остају без посла, али добијају отпремнине које се крећу од 5.000 до 10.000 евра. Већина њих потиче са села, неки се враћају и започињу и нов живот, нови бизнис са тим новцем. Тако су они са једном ногом у ципели (у граду), а са другом у опанку (на селу). На тај начин би се решавала два проблема: оживећемо српско село, а људи који остају без посла обезбедиће себи и породици нову егзистенцију. Таквом политиком би се вратио и живот у српско село. Јер, данас у градовима Србије нема шта да се ради, док у селима нема ко да ради!


Држава би требала да подржи тај нови развојни концепт, у почетку да буде и финансијер, тако што би осигурала неопходна иницијална средстава, а била би и ,,диригент"" који би водио рачуна о уравнотеженом и складном развоју земље у целини као и успостављању једнаких услова привређивања за све учеснике у тржишној утакмици. У остваривању концепта руралне економије као дела регионалне развојне политике, треба да буду најдиректније укључена, такозвана, мешовита и непољопривредна газдинства која поседују обрадиво земљиште, али га у складу са уверењем - Србије да је грех продати очевину, али не и држати је у парлогу, не обрађују, мада су власници 28 одсто њива у Србији. Треба знати да производња у данашњем сељачком газдинству, посебно у руралним подручјима, није намењена тржишту. Можда се код неког јављају тржни вишкови, али то је још увек - случајност.


У Војводини је половина од тог броја. Према подацима Републичког завода за статистику Србије, она се налази међу 10 држава света са најстаријим становништвом. Пустошење војвођанских села најизраженије је у јужном Банату и општинама Пландиште, Алибунар и Бела Црква где има села која су аветињски празна. Додуше у Војводини је било покушаја да се преко општинских власти реши проблем напуштених домаћинстава. Општинама је, наиме, предложено да откупи напуштене куће, а затим да их продају по повољним ценама људима који би се скућили и можда почели приватни бизнис. Такав стамбени фонд је приступачан за све запослене људе пошто куће са имањима у војвођанским селима коштају од 2.000 до 10.000 евра, што је сума за коју се може купити једва 10 квадрата стана у Новом Саду. Мада половина становништва Војводине данас живи на селу, статистичари упозоравају да је у протекле четири деценије та бројка, са 1,2 милиона спала на 900.000 душа.




Европска искуства


У протеклих четврт века Европска економска заједница, а касније и Европска унија све се више у свом развоју окрећу руралним срединама, па је то и постала основа њихове политике руралног развоја. Јер, европски континент нема земљишних територија у изобиљу као на пример, Нови Зеланд, Аустралија, Канада, САД, а није густо ни насељен као Јапан, Кина, Индија... Због тога све више мора да води бригу о правилном коришћењу своје територије. На Другој конференцији о руралном развоју, одржаној у Салзбургу, 2003. године, закључено је да се за реализацију пројеката нове руралне развојне политике, после 2006. године, повећавају средства подршке том развоју из Европског аграрног фонда за рурални развој. Циљ је померање фокуса активности са подршке тржишту, ка подршци у финансијској политици, руралном и одрживом развоју. Поред тога, што рурална подручја нуде тржишту пољопривредно - прехрамбене производе, шумске плодове, производе од дрвета, ово су места за одмор, туризам и - живот. Ове функције руралних подручја све више добијају на значају. Европска комисија препознаје потребу за новим инвестицијама у динамизирању руралног развоја чиме би побољшала ефикасност руралне политике. Сем примарне пољопривредне производње чији значај у руралној економији све више опада отварају се могућности за нове, ванпољопривредне активности, услужни сектор... Зато се чак истиче: можда нас убудуће очекује урбани егзодус према руралним подручјима?!


Према пројекцији ЕУ села карактеришу могућности: организовања разноврсне производње, перманентног боравка и становања и повременог уживања у природним лепотама и пејзажима. Ово су основни трендови развоја руралне Европе у будућности. Та будућност руралне Европе може да буде и путоказ за будућност руралне Србије, ако желимо да будемо део цивилизованог света. Основна карактеристика руралне Европе јесте економска диверзификација и ширење секундарних и терцијалних делатности у руралним подручјима. Земље Европске уније, а посебно мање развијене државе и оне које теже тој заједници, као што је и Србија, нису у могућности да предузимају конкретне активности у сваком руралном подручју и да понуде (дају) одговоре на бројне проблеме који се јављају у тим срединама. Мере влада појединих земаља, па и Владе Србије морају бити селективне са јасно утврђеним приоритетима, допуњаване, комбиноване и синхронизоване са мерама и активностима локалне самоуправе, базиране на њиховим природним, економским и људским ресурсима.


У овом процесу важну улогу и значај има иницијатива одоздо.Јер, у Србији се годишње одржи око 2.000 различитих туристичких манифестација. Она нема море, али је шанса у развоју руралног, односно сеоског туризма. Ако би једно сеоско домаћинство имало две собе са по два кревета и издавало их странцима 200 дана годишње, по 20 евра за један пун пансион, то је приход од 16.000 евра. Ка би се само 10 одсто становништва Србије бавило туризмом, то би за њу значило додатни приход од 1,6 милијарди евра годишње (приход од туризма у 2012. години биће милијарду долара). То није мало за сиромашну земљу у којој је просечна плата око 420 евра. То најбоље потврђују примери земаља где је развијен сеоски – рурални туризам. Јер, учешће сеоског туризма у укупном туристичком промету земаља креће се од 10 одсто у Шпанији до 23 одсто у Италији.


Србија је, у поређењу и са земљама региона, на веома ниској разини. Лошије од ње пласирана је само Албанија. Примера ради, у словеначком сеоском – руралном туризму запослено је 40 одсто вишка радне снаге са села. У Хрватској се запосленост вишка радне снаге у овом сектору креће од 17 до 19 одсто, док се овај проценат у Бугарској и Румунији креће од шест до 12 одсто. Према подацима Туристичког савеза Србије, пре две и по деценије у њој се овим туризмом бавило педесетак села са 3.000 кревета и преко 800 газдинстава. Последњи подаци указују да је пре пола деценије било уписано 6.000 лежајева, а толико их има и данас.


На основу агроекономских и рурално - социолошких истраживања и предвиђања међународних институција, европску пољопривреду у наредном периоду очекују: промене у величини и броју фарми, земљишне реформе базиране на укрупњавању поседа и побољшању квалитета земљишта, веће коришћење биолошке, информатичке и комуникационе технологије, повећања мултифункционалности, равномернији регионални развој и редистрибуција дохотка, подизање контроле квалитета хране и стандарда прехрамбене безбедности становништва, дијеталне промене у исхрани, уважавање захтева потрошача и подршка истима, комерцијализација и тржишна (вертикална) интеграција фарми, разноврсне јавне инвестиције и редистрибуција сиромаштва међу регионима и становништвом и већа развојна помоћ пољопривреди селу. Да би свака земља или регион повећали национални доходак и друштвени производ пољопривреде потребни су им макроекономска и политичка стабилност, повећање продуктивности применом нових технологија, раст реалног дохотка у ванпољопривредном сектору, већи подстицаји производњи...


С тим у вези постављају се и следећа размишљања: може ли пољопривреда бити мотор руралног развоја, могу ли мање фарме опстати и може ли рурална непољопривредна економија знатно допринети развоју села? Да би спречили појаву ,,тужних"" трендова на српском селу требало би у наредном периоду: уједначити стопе рађања и умирања, односно стабилизовати број руралних становника, побољшати саобраћајну и телекомуникациону инфраструктуру на селу, подићи здравствени, културни, образовни ниво сеоског становништва, смањити зависност од власништва над земљом и омогућити запошљавање у другим секторима, повећати изворе дохотка из непољопривредних активности, ситна газдинства организовати у земљорадничке задруге.


На основу свега овог одређено је и пет принципа руралног развоја. То је да се препознају могућности развоја сваке средине, утврдити одговорност за промене у прошлости и будућности, водити конзистентну политику редукције сиромаштва, убрзати процес децентрализације власти и јачати улогу и одговорност локалне самоуправе, изградити продуктиван сектор у руралном развоју који ће доприносити максимализацији раста и редукцији сиромаштва. На тај начин ће доћи до боље валоризације руралних ресурса, њиховом доприносу повећању богатства и благостања, посебно руралних становника и друштва у целини.


Дакле, за успешан развој Србије, и опстанак села, неопходно је да аграр буде стратешка делатност и да држава буде проглашена за регион без генетских модификованих организама. Добијањем такво третмана пољопривреде, за три године мога би да се удвостручи производња хране и тада би у потпуности биле задовољене домаћа тражња и резерве. Значајне количине хране би преостале и за извоз и они би у 2020. години могао да достигне најмање шест милијарди долара, а деценију касније чак 10 милијарди долара. Оживљавање пољопривреде у Србији, која је традиционално уситњена, јер према последњем попису пољопривреде просечна њива је величине око 4,5 хектара, екстензиван и сваштарска, добрим делом се мора постићи из државног буџета (који би морао у 2014. години бити пет одсто, а до 2020. године да износи 10 одсто). Пољопривреда Србије у садашњим светским трендовима и у свему што има треба да уз постојање политичке воље да искористи своју шансу, те понуди квалитетне производе.



Закључак


На основу свега долази се до закључка да се српско село налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Процес девастирања руралних подручја је веома интензиван. Манифестује се у разним формама. Да би се зауставили негативни трендови на српском селу потребна је нова и офанзивна политика руралног развоја. Села нису само производни региони, већ и места за живот, боравак, одмор и рекреацију. Европска искуства треба да нам буду поука у политици руралног развоја, која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама.




Бранислав Гулан, члан Одбора за село Српске академије наука и уметности
[email protected]
моб. 00 381 63 8666527





Литература:

1. Балканско село у променама Прилози Митровић, М., текст ,,Популационо-развојни проблеми српског села"" и Закић-Вујатовић З., текст ,,Стратешко планирање руралног развоја и задругарство"";

2. Бугарин,Дј., Томић,Д., Гулан Б., Зашто и како се организовати у задруге, водич Српске академије наука и уметности 2012. године;

3. Гулан, Б., ,,Нестанак српског села"", магазин ПОЉОПРИВРЕДА, септембар 2003;

4. Гулан, Б., лист ПОЛИТИКА - додатак ПОСАО, 5. јануар 2006. текст ,,Велика шанса за запошљавање"";

5. Фрохбер, К. (2005): Специал Иссуе Пленарy Папер фром XИ ЕААЕ Цонгресс, Копенхаген, Вол. 32. Но.3.стр. 229-300;

6. Републички завод за статистику Србије, попис пољопривреде 2012. године;

7. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде (2004.): Пољопривреда Србије ка европским интеграцијама, Београд;

8. Материјали ЕЕЗ (1989): Будућност руралних подручја у Европској заједници, Гласник пољопривреде, Београд, бр. 11 - 12, стр 41 - 48, превод: Владимир Цвјетићанин;

9. Томић, Д., Гулан, Б., (2004): Могућности коришћења руралног капитала, зборник: Капитал у пољопривреди ИЕП, Београд, страна 267 – 275;

10. Томић, Д., и Гулан, Б., (1999) књига ,,Пољопривреда Југославије-пре и после санкција"", Институт за економику пољопривреде Београд;

11. Томић, Д., Гулан, Б., Радојевић В., (2006) : ,, Будућност руралних подручја у Србији"", Пољопривредни календар, Нови Сад, стр. 54-57;

12. Зборник радова - Први међународни научни скуп ,,Власински сусрети 95"";

13. Вићентијевић,Д., Вујовић,Н., (2004): ,,Аграрна политика ЕУ и будућност пољопривреде Србије"", Економика пољопривреде специјални број:


Текст преузет са http://www.agropress.org.rs/


Bookmark and Share

Mala Pijaca