Zdrava Srbija Instagram

ЦИГЛА ОД КОЈЕ СЕ ЗИДА ЦИВИЛИЗАЦИЈА


Здрава Србија, 24.06.2014.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Ако би смо се фигуративно изражавали приликом одређења појма породице, онда бисмо је могли одредити и као циглу у зиду грађевине зване цивилизација. Породицу, дакле, можемо видети као основни градивни материјал људскога рода и свих видова и облика његовог постојања од праискони до данашњег дана.


Темељи породице постављени су у Рају, а Откривење (историја спасења) нам сведочи да су наши прародитељи Адам и Ева били, заправо, прва породица. Према учењу светих Отаца муж и жена јесу пуноћа породице која се, додуше, надограђује и назиђује рађањем деце. Едемска слика пружа нам информацију и о томе да брак није само и једино заједница двоје људи – мушкарца и жене – већ троје, при чему се осведочавамо о Христове речи којима Он подразумева и Себе свуда тамо где се људи окупљају у име Његово. Овакво поимање темељне људске заједнице даје нам да разумемо да су деца дар Божији дариван брачницима који се љубе творећи тако целосну заједницу људи и Бога.


Српски народ, као историјски ликвидан народ, своју словесну историју и сва постигнућа у том благословеном следу времена и епоха темељио је на вредностима које органски израстају из породичне заједнице. Породица је била извор не само егзистенцијалне сигурности већ и много више. Она је била оваплоћење речи Христових да не живи човек само о хлебу већ и од сваке речи која излази из уста Господњих. Дакле, породица је била утемељивач најдубљих етичких ставова на којима су саздавани свеколики личносни профили њених чланова, у већој или мањој мери подобних богочовечанском Прволику. Породица је хранила свога члана не само хлебом већ свим оним што пред Господом не гине, царствм Божијим и правдом Његовом, оним што га је припремало за сусрет са Христом, лицем у лице, у Царству Његовом.


Без жеље да класификујемо и дајемо типолошки оквир и именовање, можемо у овом смислу говорити о светосавском формату породице. Она је и у вековима ропства била предложак који је одиграо кључну улогу у очувања хришћанског духа и даха, чак и онда када је литургија била привилегија једино монашких заједница.



Не спорећи и не занемарујући чињеницу да је у свим епохама (и свим друштвима) човек ипак био и остао само човек, биће које страда под жестоким налетима стихија пале природе, биће греховно и склоно греху, ваљало би нагласити да је породица имала доминантни значај и утицај у формирању личности. И у оним историјским раздобљима када је српска држава бивала у великим кризама, породица је била и остала регрутни центар благочешћа из којег су ницали изданци слободољубља, љубави према Богу и ближњем која је надахњивала и покретала на борбу за слободу од тираније и ропства.


Но, како се на историјској позорници мењао цивилизацијски дискурс, тако је и породица доживљавала своја преобликовања и промене карактера. Напредак науке која је мењала технолошке и материјалне претпоставке друштвеног живота за собом је повлачио и промену приоритета и у вредновању садржаја живота. У том смислу и породица је добијала "конкуренцију" у другим видовима заједничарења. Данас те друге, назовимо их алтернативне, заједнице скоро да су однеле потпуну победу над породицом. Врховна вредност око које се тискала породица све мање је био Бог а све више неки други, мали богови који су, марширајући у одвојеним колонама, на породицу нападали здруженим снагама. Богоборство је свима њима био заједнички програм и оружје.


Прву и највећу победу над породицом наше друштво је забележило са увођењем богоборне антихришанске комунистичке идеологије чије су последице у пракси биле – остварење начина постојања који маргинализује породицу ударајући на њен репородуктивни карактер. Не ради се ни о каквој паушалној оцени како је комунизам крив за све, већ о суштинском погледу на свет који породицу искључује из главних цивилизацијске токове и који је маргинализује негирајући јој главну улогу у обликовању и напретку друштва. Породица тако постаје само банални територијални додатак и циљну групу на коју насрћу економија, производња, финансије, култура, наука... претпостављајући јој се и чинећи је простим додатком, најчешће потрошачем. Кичма породице се ломи и уместо на две, човек се присиљава да хода на четири ноге и дресира да на понуде модерне цивилизације реагује Павловљевим условним рефлексом.


Јагма за материјалним богатством, друштвеним статусом као основним условом за лагодан и безбижан живот и, на другој страни, борба за опстанак (особито у кризним врменима какво је ово наше) доводи до све веће апстиненција од склапања брака и рађања деце. Саможивост и неспремност на давање и жртвовање с једне и немање храбрости да се ухвати у коштац са изазовима породичног живота, с друге стране, донели су горке плодове. Увид у статистичке податке сведочи да сваки трећи брачни пар у сеоским док сваки четврти у градским срединама ове наше Србије – нема потомство. Готово 300.000 мајки само гаји дете док на другој страни то чини свега 3,6 одсто очева. Када се подаци о броју породица без деце укрсте са бројем самохраних очева и мајки и бројем ванбрачних заједница долази се до закључка да класична породица коју чине мама, тата и дете полако одлази у историју. С обзиром на то да је број старијих од 65 година за 12 одсто већи од броја млађих од 15 година у нашој земљи, може се очекивати да ће следећи попис становништва показати још катастрофалније резултате.


Наше друштво тренутно се налази у великом ћорсокаку. На једној страни бесомучна маркетиншка кампања непрестано насрће на човека нудећи му измишљену потребу као неопходну док на другој опште осиромашење убија сваку могућност задовољења и основних, а камо ли измишљених потреба. Човек је распет и слуђен. Уз тако бесомучну понуду и наметање потреба врши се ужасавајуће агресивна либерализација у моралној сфери живота. Више ништа није довољно свето да се не би могло употребити за задовољавање прохтева и страсти. Пандорина кутија је давно отворена. Најпримамљивија понуда из те кутије је, пре свих, сексуална распојасаност чему, на општем нивоу, одговара тзв. сексуална револуција. Њени плодови: блуд, промискуитет, брачне преваре, разводи, ванбрачне заједнице, абортус као тренд ""планирања породице"", тинејџерске трудноће, заразне полне болести, ХИВ и све остале социјалне патологије које мутирају из ове основне, како се чини, најпогубнији су по интегритет продице.



Глобализација и локализација


Богоборство, то својеврсно рушење етичких темеља и уклањање корективног фактора из човекове личности, има за циљ (и већ га је постигло) анимализацију и стварање беспоретка у људима, тортуру базичних порива људске природе, претварање човека у биохемијски реактор и полигон на којем ће страсти и чулности изводити своја бојева дејства рушећи људску личност и срозавајући је на подљудску и продемонску. Богоборство, у свим својим појавним облицима од најприкривенијих до најочигледницих, постало су начин постојања савременог човека. Па и Србина. Поготову Србина. Овај цунами који са западне обале јуриша на глоб већ потапа нашу освештану земљу и народ.


Живимо, дакле, у времену легализације и легитимизације противприродних односа међу људима, хомосекусализација цивилизације, наметање безакња путем закона које пише и усваја однарођена квалзиелита, чланови националних парламената особити западних земаља (САД и ЕУ). Тако се позитивним законима злу даје легитимитет док се добру и природном поретку одузима не само право на постојање (осим у илегали) него и свака могућност легалне борбе за очување природног и нормалног поретка у друштвима.


У овом вртлогу озакоњеног безакоња и наш народ и држава све више почињу да личе на некакву монету за поткусуривање, а историјско-цивилизацијски депозит којим располажемо све више служи као мета за одстрел. Чињеница је, нажалост, да смо као народ у целини деценијама уназад у стању палости и духовне обамрлости што доводи до тога да нисмо у стању разликовати добро од зла. Са духовном неосетљивошћу руку под руку иде и ментално помрачење, потпуна дезоријетисаност због које не можемо бити успешни ни у једној области живота.


Шта нам онда преостаје у ситуацији када ове дегенерације полако улазе и у образовне програме основних и средњих школа а преко њих и у све друге области живота и професије?


У таквом тамном вилајету човек не би требало да учествује како би сачувао не само живу и здраву главу, него и чисту и неинфицирану душу. Дакле, опет и опет, само и једино породица, али, не било каква породица већ само и једино она осољена сољу свете јеванђелске науке проверене и осијане ватром литургијског живота.

Синод грчке православне Цркве је, рецимо и то, званично изјавио да је против закона који дозвољава паровима који се не налазе у браку да правно признају своје "партнерство". По мишљењу Цркве оваквом обезвређивању је пре свега подвргнута света институција породице која се више не сматра за "малу Цркву", већ је срозана до уговора о заједничком животу. У условима кад држава доноси овакве антихришћанске законе Црква је позвана да изрази свој став о савременим алтернативним облицима приватног живота који су у супротности с традиционалном породицом и противрече црквеном учењу које је позвано да подржи чланове Цркве на тешком путу у Царство Небеско.


На исти начин реагује и руска православна Црква а њен глас се итекако чује у руској Думи која већ усваја законе којима осујећује планове душегубаца за уништење руског народа. Бољшевизам је руском народу био више него добра лекција и сва је прилика да се то више неће поновити ни у ком облику. Ово је нада за све оне који су жељни словесја и природног поретка у животима људског друштва а сами немају снаге да се изборе са државом која системски маргинализује оно штоје нормално и фаворизује наказност. Можда би и наша Црква могла искористити "добре односе" са државном влашћу и сугерисати нешто слично.




Христос посреди нас


Ипак, једини начин борбе против изопачења није борба против прајдова и сличних манифестација и законских решења, него борба против зла у нама самима, или, ако хоћете, борба за честитост, исправност, моралност и здравље (духовно и телесно) у нама самима и нашим породицама! А то не може без задобијања Христа у своме срцу јер је Он ""антитело"", својеврсна "вакцина" за све духовне и друштвене инфекције и дегенерације тзв. савременог света! Због тога што је Христос темељ а породица кров грађевине зване човек - бесомучно се напада Црква и разара породица. Све остало ће отпасти само ако се ово разруши! Пројектанти Новог светског поретка то фантастично добро знају!


Због тога би и Црква требало да искорачи храбрије и одлучније, да свештеници испоље један далеко активнији, ажурнији, апостолскији приступ и присуство у породицама којке су им поверене на духовно старање и пастирствовање. Није, дакле, довољно ући у дом парохијана само ради освећења водице или чреда већ је потребан заинтересованији однос. Свештеник би требало да постане фактор живота у породици, наравно, јеванђелски и очински очигледно а не секташки насртљиво. То, пак, не ослобађа одговорности и свакога од нас, особито породичне људе и родитеље, за ванредно тежак подвиг борбе за здравље породице. Најпре супружници међу собом, самим тим и у сусрету са својом децом. Светим крштењем родитељи су се, осим у Христа, обукли и у обавезу да и своје потомство обуку у Њега како би их Он обукао у благодат која ""слабости исцељује и недостатке допуњује"". Дужни смо да од дома и породице створимо малу цркву, домаћу цркву као благодатну заједницу која ће одолети свим искушењима и бурама живота.


Само ако у своје животе будемо истински уграђивали Христове стандарде и практично се владали према њима љубећи Бога и ближњег, хранећи гладног и појећи жедног, ако будемо изграђивали свест да смо на овоме свету позвани и призвани на служење а не на господарење, ако нам ближњи буде извор радости давања а не отимања и предмет за задовољавање страсти и похлепа, онда још и можемо очекивати да ће се нашто покренути у добром правцу. Да се не догоди да живот скончавамо у самоћи старачког дома зурећи у белило плафона болесничке собе, испражњени од смисла живота за којим смо трагали на погрешној страни, у земљи лажних чуда и обмана својих страсти и похота, у самозадовољавању и самопрослављању, једући хлеб пожњевен на њивама глади.


Човек је икона Бога живога, биће службе и служења које у породици налази место првог подвига. Ако се не изградимо градећи ту благословену заједницу зидајући је на Христу, глибићемо све дубље и дубље, удаљавајући се од смисла постојања и приближавајући смрти без остатка. Земља мртвих биће наше крајње исходиште наместо Земље живих!


Зато је вековна повезаност цркве и народа, наш светосавски пут, једина основа за формирање здраве и национално свесне породице.




Хаџи Братислав Николић




Текст преузет са http://www.forumprijateljbozji.com/


Bookmark and Share

Mala Pijaca