СУНЦОКРЕТ У 4 ЧИНА


Здрава Србија, 09.07.2016.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


(I) У овој нашој ери дигитализације и високо дехуманизованих односа услед злоупотребе медија и социјалних мрежа и стога замене реалних односа виртуелним, у ери успаваности умова и душа и отупљених емоција као последице технолошких достигнућа којих би се и наш велики Тесла, родоначелник моје основне струке, данас вероватно одрекао кад би видео који је крајњи исход (о потрошачкој манији тако несвојственој нашој култури да не говоримо), можда је заиста крајње време да се сетимо да смо ми пре свега жива бића, сада већ озбиљно отргнута од своје суштине, било у духовном, било у егзистенцијалном смислу. Може ли се човек, првенствено човек овог поднебља, осећати добро у стерилном окружењу које му је данашњи Запад, одавно озбиљно поремећених система вредности, наметнуо тј предложио?

(II) Мислим да не задуго.Да не улазим превише у оно што се поправити одмах не може, као ни у анализу нашег друштва које сада највише личи на оно што су и највећи Срби у својим најмрачнијим визијама предвидели као наше време, почев од Светог владике Николаја Велимировића у чувеној Небеској Литургији и поменутог великог сина Лике, кроз његове мање познате пророчанске трактате о почетку овог века међу Србима, и других великих мислилаца са даром предвиђања, да видимо шта се урадити може. Сада. Одмах. Препород – национални, верски, свенародни, који се увелико одвија у нама братском руском народу, потребан је и нама. Очајнички. На свим нивоима. И логично је да се угледамо на велику браћу, као и увек. Да почнемо, свако од нас, колико може, кроз оно што најбоље ради, што воли, чиме дише.



(III) Говорићу стога о томе углавном кроз две области којима се тренутно највише бавим или боље речено, тренутно највише волим – духовност, кроз призму црквеног појања, у разним аспектима и кратких светитељских житија везаних за то и – кроз фотографију, али не као средство отргнуте самодовољне уметности, већ више као документ, благо уметнички уобличен, средство повратка и духовности и култури и природи, као најважнијим деловима нашег бића, ако изузмемо свакодневну егзистенцијалну борбу. А ако се досетим још нечег, не замерите.

(IV) И зашто сунцокрет као заштитни знак ове приче? Као део живог света који се стално окреће ка Сунцу, који и сам подсећа на делић Сунца на Земљи, сунцокрет у Хришћанству симболише радост живљења и највиша духовна достигнућа. Микрозапис и одраз нама централног извора физичког живота са друге стране. Наша тежња, наш полет и наш сан, свесловенски, свесрпски. Када погледамо овај, уједно и цвет и прозаично речено, индустријску биљку, у својој дивној имитацији извора топлоте и живота, можемо само осетити бескрајни оптимизам и наду (чак и кад га гледамо са леђа), као на овим фотографијама које сам забележила на прелепим пољима сунцокрета наше једине земље Србије.


Наташа Миљевић


Bookmark and Share

Pritke za baštu