Воћне врсте скромних захтева и високих цена!


Воћарство, 14.09.2015.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Неке од ових воћних врста, као што су аронија, хаскап, гоџи, полако постају уобичајене воћке у континенталном делу јер под утицајем медија све више људи упознаје њихово благотворно дејство на здравље, што ствара тржиште и подстиче њихово гајење. Остале воћне врсте и даље чекају своје место у узгоју које имају у другим земљама.

У Аустрији је зова одавно престала бити коров и постала уносан извор прихода многим узгајивачима. Хаскап тек крчи пут према потрошачима, а гоџи већ прави прве кораке у узгоју. Заборављена оскоруша опевана је у народним песмама, али је у гајењу исчезла. Насупрот томе, у Немачкој, Чешкој и другим земљама постоје читави сајмови посвећени тој воћки скромних захтева. Ракија од њених плодова достиже вртоглаве цене, док дрво служи за израду намештаја намењеног само познаваоцима који не питају за цену.


Ацерола

Ацерола (Malpighia emarginata) потиче из Мексика. То је зимзелени грм или дрво које у природи нарасте највише до висине 6 метара, премда су најчешћи примерци високи 2 - 3 метра. У поређењу са наранџом, количина витамина C у овом воћу већа је за невероватних 32 пута, а количина магнезијума, калијума и витамина B5, двоструко је већа. Због тога се од ацероле припремају многи витамински препарати или напици који су све траженији на тржишту.
Њен плод се одликује великом количином витамина C (чак до 3 g на 100 g плода), а осим витамина C, у плоду се налази и доста провитамина А, витамина из B комплекса, док су од минерала најзначајнији гвожђе, калцијум и фосфор. Садржај шећера у плоду је низак, свега 3 - 5 %. Ацерола је нискокалорично воће које у 100 g плода има свега 32 kcal.

Често се гаји и као бонсаи због лепог разграњавања и атрактивног изгледа. Лист је прекривен длачицама које могу да изазову алергијске реакције или сметње у дисајним путевима, па треба бити опрезан у контакту с овом биљком. Цветови су пречника 1 - 2 cm, ружичасте боје и скупљени су у цвасти састављене од 3 до 5 цветова. Цвета готово целе године, па на истој биљци могу истовремено да се нађу и цветови и плодови. Плод је различите величине (1 - 4 cm), а зрео је већ 3 - 4 недеље након цветања, па током године може да буде више берби.

Убрани плод брзо губи укус. Зато га треба што пре конзумирати или прерадити. Неки не воле да га конзумирају у свежем стању због киселости и великих семенки, па га радије користе у прерађеном облику. Плодови су лепе црвене боје и личе на трешњу, по чему је ова биљка вероватно и добила назив трешња с Барбадоса. Осим овог назива може да се нађе и под именом америчка вишња. Плодови се могу прерађивати у сируп или џем. Сок ацероле нарочито се употребљава као освежење пилота, астронаута и атлетичара изложених великом физичком напору.




Постоје подаци који показују да и кора, лишће и други делови биљке имају фунгицидна својства. Потребно је упозорити да конзумација ацероле код неких људи може да изазове и алергијску реакцију, и то првенствено код оних који су алергични на латекс. Стога особе које имају проблеме с алергијама не смеју да узимају ацеролу нити њене препарате, пре него што се посаветују с лекаром.

Гајење ацероле изван тропског појаса знатно је отежано, јер та биљка тражи сталну температуру 28 - 30 °C. Она преферира киселкасто лаганије земљиште, а одрасле биљке могу да истрпе и краткотрајну сушу. Корење ацероле је плитко и због тога је јако осетљива на ветар. Понекад може да се набави у облику саксије коју је могуће узгајати и изван тропског појаса, али уз услов да јој се током зиме осигура заштита од ниских температура и довољно светла. Тада рађа само у топлијем периоду године.



Бојсенбери

Бојсенбери (Rubus ursinus) је јагодасто воће слично малини и купини, а настао је '20-их година прошлог века укрштањем малине, купине и логанберија (такође мешанца). Име је добио по свом творцу Рудолфу Бојсену. Плод је округао, сличан купини, крупан (око g), по боји нешто светлији од купине, тамне црвенкасто-црне боје. Једни кажу да је врло сочан и по укусу сличан малини с призвуком опорости, други да је по укусу сличан дивљој купини, само му је плод неколико пута већи.

Бојсенбери је од малине добио сласт и цветну арому, док је призвук вина и опорости добио од купине и логанберија. У сваком случају, плод је пријатног и освежавајућег укуса и завидне величине у односу на малину и купину. Плодови бојсенберија су погодни за конзервирање и прераду у пекмез.

Бојсенбери, као и остало јагодасто воће, сродно малини и купини, тражи врло сунчане положаје заштићене од ветра. Може да успева и у полусенци, али тада плодови не могу да достигну квалитет као на осунчаним местима. За квалитетне плодове тло мора да буде добро припремљено с доста компоста и хумуса. Добро подноси различите типове земљишта, а релативно добро успева и када се коров не плеви око њега. Ипак, потребно је редовно плевити коров, да би плодови били квалитетинији а род већи. Бујног је раста, па је за успешно гајење бојсенберија потребна арматура (стубови и жице) за које ће се изданци везивати. Таквим начином узгоја плодови ће бити изложенији сунцу, неће бити запрљани земљом, чиме ће се смањити могућност трулежи плодова те ће и берба бити лакша. Размак између грмова треба да буде 1 - 2 метра, а између редова 2 метра. Садити се може у јесен или у пролеће. Боље је садити најесен због бољег укорењивања. Ако се најесен саде једногодишње саднице, први род може да се очекује већ следеће сезоне.

Бојсенбери треба редовно натапати, нарочито након цветања и када плод почиње да расте. Да би била смањена опасност од појаве гљивичних обољења, наводњавање треба извести при основи грма, да се избегне висока влажност у крошњи. То може да се изведе, на пример, помоћу система кап по кап. Ђубрење и додавање компоста треба обављати у пречнику унутар 30-ак cm од грма. Грмове бојсенбериа често треба штитити и од птица помоћу мрежа којима се прекривају. Препоручљиво је да се гране пре зиме одвежу и полегну на земљу, те прекрију слојем (20-ак cm) сламе или сена или неким другим прикладним изолационим материјалом. Тако ће изданци бити заштићени од хладног времена током зимског мировања. Грмови бојсенберрyа су прилично издржљиви на неповољне услове, па су на болести и сушу отпорнији од купине.

Бојсенбери се најједноставније размножава изданцима. Крајем јула одабере се један слабобујан дуги изданак који се савије и закопа у земљу на дубину 15 - 20 cm. У пролеће се слободно може одвојити од мајчинског грма, јер се током зиме укоренио. Бојсенбери рађа у јуну и јулу на једногодишњим изданцима, али с обзиром на то да рађа једном годишње, сезона му траје врло кратко. На једном одраслом грму може да се набере у просеку до 4,5 kg плодова (зависно од сорте, начина гајења).




Таjбери

Још један мешанац малине и купине је тајбери, који се одликује изразито великим плодовима и обилним родом. Плодови су сочни, пријатног, слаткастог, лагано опорог и ароматичног укуса. Погодни су за конзумацију у свежем стању, или прераду у пекмезе и друге производе, а могуће их је и замрзавати. Маса плода је 5 - 11 грама. Укупни принос по биљци може да буде и до 3,5 kg (зависно од размака садње), то јест 24 t/hа. Јављају се у групама 5 до 7 плодова. Боја им варира од пурпурно црвене, до тамно љубичасте када презру, те лаганог до високог сјаја.

Средње су тврди, дугуљасто-конусног облика, што може да се закључи и по димензијама плода које износе од 35 до 50 mm у дужину, те 17 до 23 mm у ширину. Рано почиње да сазрева (почетак јула), а берба је вишекратна, јер плодови сазревају кроз дуже време, до средине августа, па чак и до почетка октобра, ако је топло време. С обзиром на то да им се петељка чврсто држи за плод, а плод је врло мекан када је потпуно зрео, берба је отежана па није могућа употреба механизације. Из тих разлога тајбери није заживео у интензивном узгоју, па га углавном узгајају мали произвођачи или хобисти у кућним вртовима.

Изданци су бујни и чврсти, са слабим бодљама. Код младих полугрмова изданци се више шире, док код старијих имају усправнији раст, углавном без бочних изданака. Иако изданцима не треба потпора, због наведених разлога ипак се препоручује њено постављање, јер тако можемо да ширимо полугрм и гране доводимо на полегнутије положаје, те тиме дамо прозрачност грана (мање влаге, мање болести), као и бољу осунчаност плодовима. Најпрактичније је гајење на жици (као виноград).

Tајбери је самооплодна врста и није му потребан опрашивач. Лако се размножава изданцима средином септембра, а резницама средином октобра (може и током зиме до средине марта, ако земљиште није смрзнуто или натопљено с превише воде). Tајбери је погодан за садњу на различитим земљиштима. Одговарају му сунчани положаји на плодним растреситим површинама, али може да успева и на сеновитим местима. У случају гајења на лаганим карбонатним земљиштима, потребно је додати компост да би се поправило тло, и то је препоручљиво пре саме садње. Компост ће тако, осим хранљивих материја, осигурати и задржавање влаге у зони корена. То ће омогућити тајбериjу да успешно и обилно роди и за време сушних лета.





Мразеви не представљају проблем јер цвета касно, па је стога погодан за узгој на местима где због мразева друге воћке не успевају. Такође, тајбери подноси врло ниске температуре током зиме, чак до - 25 °C.
Садња укорењених садница се такође, обавља средином октобра, јер је тло још топло и садржи довољно влаге, па се корен боље прима и расте. Садња се може продужити чак и до марта под истим условима као и за резнице. У зависности од могућности врта, наших жеља и садница које имамо, можемо их садити с размаком између редова од 1,2 до 4 метра, а унутар реда на размак 1 метар. Након садње садницу треба скратити на добар, квалитетан пуп на 25 - 30 cm висине да би ојачао корен и тако дугорочно осигурао бољи раст, принос и квалитет тајбериja.

Због отпорности на болести, нарочито на касну жуту рђу, а и ниских захтева за бригом током године, тајбери је врло погодна врста за гајење на мањим површинама или на окућницама.






Текст преузет са http://www.agroklub.rs/


Bookmark and Share