LjUBAV ILI PRIVRŽENOST?



Šta je to roditeljska privrženost?

Pre svega treba da razmotrimo šta to pokreće roditelje koji hoće da reše konfliktnu situaciju - ljubav, privrženost, roditeljski egoizam ili stvarna briga o deci? Zaustavimo se podrobnije na shvatanju šta je to roditeljska privrženost i razmotrimo različite oblike roditeljske ljubavi.

Engleski pisac Klajv Luis opisuje privrženost: "Znam iz iskustva kako nas privrženost najpre uči da primećujemo, zatim da trpimo, zatim da budemo susretljivi i, najzad, da cenimo one koji su nam najbliži. I tu se približavamo opasnoj crti. Privrženost se ne gordi, kao i milosrđe. Privrženost je skromna,privrženost je nezlopamtiva; ona dugo trpi, milosrdna je, nikad ne prestaje.Ona nam otkriva u drugima lik Božiji, kao što ga otkriva smirena svetost. Značili to da je to zaista Ljubav? Znači li to da nam druga ljubav i nije potrebna?Znači li to da domaća toplina i jeste hrišćanski život? Odgovor je jednostavan:"Ne".

Gotovo sva svojstva privrženosti su batina sa dva kraja. Ona mogu stvarati i dobro i zlo. Ako se puste na volju, ako se ništa s njima ne čini, ona nam na kraju razaraju život.

Kao što smo videli, u privrženost spadaju i ljubav-potreba i ljubav-dar. Počnimo od potrebe - od toga da nam je potrebna ljubav.

Privrženost je najnerazumniji oblik ljubavi. Čovek može da se veže za svakog. Zato svako i očekuje da se drugi za njega vezuju. Mi znamo da prijateljstvo i zaljubljenost treba nečim izazvati, tačnije rečeno, zaslužiti je. Privrženost se daje besplatno, ona se "po sebi razume". Mi imamo pravo da je očekujemo. A ako je ne dočekamo smatramo da se naši bližnji ponašaju protiv prirodno.

Mister Pontifeks iz Puta svakog tela (roman S. Batlera) užasava se što ga sin ne voli i smatra da je to protivprirodno. Ali njemu ne pada na pamet da se upita da li je on učinio išta što zaslužuje sinovu ljubav.

Kralj Lir počinje time što jedan veoma neprijatan starac ne može da živi bez privrženosti svojih kćeri. Ne može se reći da Lir ne poznaje privrženost. On je prosto opsednut ljubavlju-potrebom. Da on na svoj način nije voleo kćeri, ne bi zahtevao od njih ljubav.

Najnepodnošljiviji roditelj (ili dete) može doživljavati tu grabljivu ljubav.Ona ne donosi dobra ni njemu, ni drugima. U takvoj porodici jednostavno nema života. Kada neprijatan čovek neprestano zahteva ljubav, ljuti se, prigovara,viče ili podmuklo muči ljude oko sebe, oni počinju da se osećaju krivim (što je on i hteo), a zapravo ništa ne mogu da isprave.

Onaj koji zahteva ljubav seče granu na koju nije stigao ni da sedne. Ako u nama iznenada nikne neka nežnost prema njemu, on će je odmah ugušiti pohlepom i žalbama. A svoju ljubav obično moramo da dokazujemo tako što ćemo grditi njegove neprijatelje: "Kad bi me ti voleo, ti bi shvatio kakav je egoist tvoj otac...", "Kad bi mi pomogao da izađem na kraj sa sestrom...", "... ne bi dozvolio da sa mnom tako postupa".

Moć i vlast roditeljske privrženosti hteo bih da ilustrujem konkretnim primerom:

Kako ćete vi bez mene, sinovi moji?

Priča Aleksandre Gavriljuk



Polina Borisovna radi u ministarstvu. Ona je pametna, obrazovana i samostalnažena. Sve je navikla da rešava sama. Od prvog dana njene udaje, a možda i ranije. Nekada lepo žensko lice s godinama je steklo muške crte, pečat preterane samostalnosti. Usne su joj čvrsto stisnute, među obrvama je duboka,neizbrisiva i uporna bora. Čak i u hodu, pokretima i govoru gotovo da ništa nije ostalo od ženstvenosti. Ona je gospodar svog života. Ona je gospodar života i svojih sinova, i svojih unuka, i svojih snaja.

Kakvu snagu treba imati pa nositi na sebi toliko života! Ako se uzmu i odbace sve sentimentalnosti i rasprave o majčinskoj dužnosti i kaže otvoreno, ova fraza može izgledati sasvim drugačije: "Kakvu snagu treba imati, pa držati u svojoj šaci toliko života!"

Polina Borisovna je s mužem proživela dosta godina, ali su se zatim razveli. Uzrok je, kao i obično, banalan - počeo je da pije. Ostala je s trojicom sinova: Nikolajem, Romanom i Ivanom. Oni imaju 36, 32 i 26 godina. Sva trojica su oženjeni. Sva trojica žive u majčinom stanu. Sva trojica ne rade. Sva trojica piju. I to ponekad poprilično.

Polina Borisovna priča žalosnu priču svog života i nijedan nerv joj ne zadrhti na licu. Ona je zaista hrabra žena.
- Kolja je dva puta bio oženjen. Prva žena je bila takva da je to nemoguće izraziti. S takvim karakterom... Eto, ja i ona smo poverovale u isti dan. Njen sinčić, a moj unuk, kad je imao dve godine, kao i uvek ujutro je dolazio u kuhinju: "Bako, hoću da jedem!" "Sačekaj, mili, sačekaj, sad ću" - rekla sam, mešajući ovsenu kašu. Na sto sam stavila veliki čajnik (tek što sam ga zakuvala jako uzavrelom vodom) za celu porodicu. Mišenjka se vrteo pored stola, nije odlazio i sve vreme je nešto čavrljao. Najednom je zaćutao. Okrenula sam se prema unuku i zanemela. Stajao je sav obliven vrelom vodom i ćutao. Oči su mu se odmah pretvorile u dve uzane rupice. Shvatila sam da je u šoku. Na moju viku istrčali su snaja i sin. Oni su se izbezumili i počeli da viču. Shvatila sam da ja moram da preuzmem situaciju u svoje ruke. Brzo sam pozvala hitnu pomoć. A onda sam pala na kolena i počela da se molim: Gospode, ako postojiš,... a Ti postojiš,tako mnogi kažu, ako postojiš, isceli mog Mišenjku, i ja ću za Tebe učiniti sve!

"Nakon 20 minuta došla je hitna pomoć. Mišenjku, koji je sve vreme ćutao,pažljivo su uvili u ćebence i odneli ga u hitnu pomoć. Svi su ćutali. Došli su u bolnicu, svi su se plašili da gledaju dečaka. Izašao je lekar, uzeo dete na ruke, počeo da ga pregleda. "Da li se vi to meni podsmevate? Zašto ste me pozvali? Šta je s detetom?" - "Opekotine" - odgovorio je lekar hitne pomoći."Kakve opekotine? Pogledajte ga!" - Lekar je prineo dečaka dežurnom lekaru. Ovaj je pogledao i svojim očima nije mogao da poveruje: dečakova koža je bila čista, glatka i ružičasta, čak je sijala. Sada su svi odrasli bili u šoku. "Pa ja sam ga video pre pola sata, bio je u užasnom stanju!" - pravdao se lekar hitne pomoći. "Ne znam šta se to dogodilo!"

Polina Borisovna je znala šta se dogodilo. Ona je o svojoj molitvi ispričala snaji. Tako su obe poverovale u isti dan. Počele su da idu u hram, da se mole, da putuju po manastirima. I, kao što dolikuje, tražile su prozorljive starce...

Reklo bi se da je mir i blagodat trebalo da se nasele u ovoj porodici. Ali mir i blagodat se naseljavaju tamo gde žive Božanski zakoni, gde živi ljubav. Ljubav nije onakva u čijim zagrljajima čovek može da se uguši, već ona koja čoveku daje da slobodno i punim plućima diše, i, što je najvažnije, da se razvija.

Polina Borisovna nije primetila kako se malo po malo raspada njihova velika složna porodica. Mlađi sinovi su odrasli i brzo postali zreli momci. I tako su se u jednom istom stanu brzo stvorile četiri porodice. Najstariji sin se nije slagao s prvom snajom. Jednom je Kolja doveo neku devojku. "Mama, može li Larisa da prenoći kod nas?" Larisa je prenoćila i porodica prvog sina se tiho raspala. Dvoje unuka su ostali iz tog braka i Polina Borisovna ih je uzela kod sebe. "Ma kako će snaja moći da ih vaspitava? Ja nemam poverenja u nju. Iako ide po manastirima, ipak je ograničena...

"Roman se takođe oženio i... ostao u maminoj kući. Na stolu se pojavilo više pribora za jelo, lonci su postali veći, ali mami se to sviđalo - kako ona ima veliku porodicu! I za sve ona odgovara! Istina, morala je da potraži još jedan posao, jer ni prvi, ni drugi, ni treći sin nisu nimalo žurili da nađu posao. Na moje pitanje zašto nisu našli posao, Polina Borisovna je povisila glas: "Za Moskovljanina nema normalnog posla! Razumete li?!! Nema!"Istina, najmlađi je pokušao da radi, neko vreme je prevozio terete kamionom, a zatim je ljutito rekao: "Malo plaćaju! Bolje je da sedim kod kuće! Ti si nam, mama, jaka, zaradićeš! Zar ne? Pogledaj, unuci su ti mali, oni hoće da jedu..."

Polina Borisovna je s posla trčala kući, naravno, uvek s teškim torbama (Kako će bez njih? A i ko će ih doneti kući, ako ne ona?). Brzo je spremala ručak, a tokom dana u kupatilu se nakupilo dosta prljavog rublja - obeju snaja, trojice sinova i, naravno, unučadi. Deca su večerala, išla da gledaju televiziju, a Polina Borisovna je sa oduševljenjem prala, prala i prala. Do dva, do tri časa noću. Ako bi imala snage peglala bi ono što je juče bilo oprano. Gledala je na sat i s užasom videla da joj je opet preostalo da spava svega nekoliko časova. Jer već ujutru treba spremati doručak, hraniti decu i unuke. Polina Borisovna je naučila da spava otvorenih očiju. Na sastancima bi trenutno i nehotice zaspala i samo njeni najbliži prijatelji su je sažaljevali, znajući kakav teret podnosi i na kraju sastanka su oprezno i nežno budili svoju koleginicu. Tako su prolazili dani, meseci.

Najmlađem, Vanji, svidela se drugarica iz razreda, Galočka. Dugo su se zabavljali. Mama je primetila da sin nešto krije od nje, da se nekako izmenio."Vanječka, šta se to dešava s tobom i Galjom". "Mama, ja s njom živim kao muž i žena" - jednostavno je odgovorio sin. "Kako to, Vanječka?!" - uzviknula je majka."Pa vi treba da učite, da završavate školu, zatim ide fakultet..." "Mama, ostavi sve to, ja volim Galju i oženiću se njom!" - odlučno je odgovorio sin i otišao. Majka nije imala šta da kaže. Njena kovrdžava glava je postala sasvim seda. Zaboravila je na sve. Zaboravila je da može prosto tako da sedne na klupu, da nahrani golubove, da pogleda plavo nebo i da se raduje zbog toga što pada kiša i sija sunce. Posao, prodavnice, pranje, sastanci, projekti, šporet, krpe, tanjiri -sve se to pretvorilo u ogroman točak. A u njemu ona se vrti kao veverica. I ne može da se zaustavi.Vanječka slavi maturu, sa svojim je društvom na plovidbi brodom, muzika, ples.Vanječka se upoznaje sa Iročkom, lepom i pametnom devojkom."Ona mi se više svidela. Prvo, ona je Ruskinja, pravoslavna. A Galja je Baškirka, muslimanka, teško da će ona postati pravoslavna. Iročka je već studirala prvu godinu prestižnog fakulteta. Po svim parametrima ona je sasvim odgovarala Vanječki" - tiho uzdiše Polina Borisovna.Vanječka je počeo da živi sa Iročkom. Naravno, kod mame. Ona je očekivala da će se oni uzeti i da će barem jedna snaha biti normalna, pametna i radna. "Ali ipak sam htela da se bar nekoliko godina zabavljaju, a zatim da se venčaju. Jer Vanječka je sasvim mlad. Kakav će on biti muž i otac?" - tiho uzdišući, pričala je Polina Borisovna.

Ali Vanječka nije uspeo da se venča sa Iročkom. Jednog dana je došla Galja i rekla Polini Borisovnoj da očekuje od Vanječke dete.Klasičan slučaj ili čak priča za film.Polina Borisovna je žena vernica, inteligentna i poštena. Ona, naravno, žali Galju i uveče između nje i sina koji je došao sa sastanka sa Iročkom dolazi do razgovora."Ti moraš da se oženiš Galjom!" - izjavljuje majka sinu. "Ja neću da se oženim Galjom, ja je više ne volim!" - viče sin i beži iz kuće. Pred jutro Vanjočka dolazi kući pijan. I počela je pijanka za pijankom. A Galja stalno dolazi. A Polina Borisovna pokušava da dopre do sina. I tako to traje sve dok nije došlo vreme da se rodi dete.



Polina Borisovna je ipak postigla svoje. Vanječka i Galja su otišli kod matičara da se registruju. Dete se rodilo pre roka i odmah je počelo da boluje. Svet u koji je došlo pokazao se za njega vrlo neprijatnim. Mama sve vreme nekuda odlazi, plače, a tata je rekao: "Neću da ga vidim! On nije moj sin! Ne volim ga!""Ti, ti ga voli, ti ga hrani, dvori ga!!!" - povikao je majci i otišao. Otišao je kod svog prijatelja koji mu može biti otac. Uglavnom je kod njega i danju i noću.

Oni slažu nekakve komadiće gvožđa u pauzama između ispijenih boca alkohola.Vanječka dolazi kući jedva vukući noge. Samo ne od rada, nego od ispijenih čaša. Polina Borisovna radi kao i pre na nekoliko poslova. Kao i pre pere i kuva za četiri porodice. Tiska se iza jedne zavese zato što joj nedostaje prava soba. Sinovi joj kao i pre donose svoje čarape: "Mama, operi ih! Inače nećemo imati šta da obujemo!" A snaje spopada histerija ako ujutru ne nalaze pamperse za svoju decu. "Polina Borisovna! Danas treba da nosim dete na ultrazvuk. Dajte mi pare!" -kaže Galja."Mama, Nadenjki je potrebna trenerka!" - kaže majci srednji sin Roman. "Mama, već su svi nekoliko puta menjali mobilne telefone, a ja imam stalno jedan te isti!" - to kaže najmlađi, Vanjuša.

A Polina Borisovna kao kapetan velikog broda stoji na palubi, gleda, i pokatkad ne zna šta da radi. A njen brod već odavno podseća na onaj isti veliki i udoban, najpouzdaniji mogući brod koji je u prošlom veku udario u santu leda i potonuo. U velikom brodu Poline Borisovne već je odavno probijena rupa i on malo pomalo ide ka dnu. Ona je to već odavno počela da primećuje. Teško joj je da stoji i gleda napred. Jer brod već odavno nikuda ne ide. Teško je kapetanu kada brod tone. I teško je u to poverovati. I teško je to prihvatiti. Muzika još uvek svira i stvara se utisak da se ništa ne događa. A čamci za spasavanje? Ima li ih?Imaju li dovoljno mudrosti i razumevanja putnici ovog ogromnog broda da sednu u čamce za spasavanje, pre nego što izbace jedni druge u vodu?

"Kada se svađaju prete da će ubiti jedan drugog" - to Polina Borisovna priča o sinovima. "Ne znam šta da radim - umorno i pomireno sa sudbinom kaže - Posavetujte me, molim vas"."Pa, prvo, deca moraju najzad da steknu samostalnost, da se zaposle, da počnu sami sebe da izdržavaju..." - to ja pokušavam da kažem. I tu počinje ono najzanimljivije. "Ma šta vam je? Pa rekla sam vam da normalnog posla nema. Svugde vrlo malo plaćaju..." - odvraća Polina Borisovna. "Pa ipak je bolje barem nešto, nego uopšte ništa" - izričem ja "filosofsku"rečenicu. "Ne, bolje je sačekati dobar posao" - kaže brižna majka."Unuke od prvog sina treba dati rođenoj majci" - nastavljam ja. "Ona je odgovorna za decu pred Bogom"

"Ali ona mi neće dozvoliti da se viđam s njima. Ona je tako i rekla: "Oduzeću vam decu ako mi ne budete davali novac i ne budete ih hranili!"" - s tugom odvraća Polina Borisovna."To jest, vi kupujete sebi unuke za novac?" - pitam je ja."Ne, ja imam jednostavno takav dogovor sa snajom" - odgovara žena. "No, kako onda rešiti stambeno pitanje? Pa to je prosto nezamislivo - četiri porodice u jednom tako malom stanu! Svi vi treba da se rastanete i da se srećete kao jedna velika složna porodica na Božić, na Vaskrs, na rođendanima, imendanima. Zamislite samo kako će njima biti drago da dođu kod vas, da vam donesu cveće i kolač koji su oni napravili?! To će biti pravi praznik za sve, i kako će vas samo svi poštovati i voleti!" - pravim ja poslednji pokušaj da ubedim Polinu Borisovnu."Ali moji sinovi ne mogu da žive s taštama. Tamo su vrlo loši uslovi. Njih mogu tamo da uvrede. Ko će ih negovati? Galočka uopšte ništa ne ume. Ne ume ništa ni da skuva, ni da opere..." - negoduje Polina Borisovna."Polina Borisovna, nažalost, ne vidim nikakav drugi izlaz. Sami ste tražili moj savet.

I premda kažu da pametni ljudi ne daju savete, ja sam vam ipak rekla kako vidim izlaz iz nastale situacije""Vama je lako da govorite. Vaš sin je daleko i vi se tako ne brinete o njemu kao ja..." - rekla je Polina Borisovna, ali ugledavši moje oči, prekinu joj se glas."Oprostite, nisam htela da vas uvredim" - izvinila se.

"Nisam se uvredila. Možda ja nisam takva brižna majka. Znate, ja sam s velikim bolom odvajala svoje ruke od ljubljenog sina. Da znate samo, Polina Borisovna.koliko mi je on zahvalan zbog toga što sam ga pustila i dala mu slobodu. A ja sam tako želela da ga zagrlim i ni kuda, ni kuda da ga ne pustim. Ali se uvek sećam reči mojih mudrih nastavnika: "Prava ljubav daje drugome slobodu, prava ljubav daje drugome razvoj, prava ljubav, na kraju krajeva, predaje drugom odgovornost za svoj život". I ja se, Polina Borisovna, trudim da se učim pravoj ljubavi" -završavam ja, gledajući joj u oči. "I vama želim to isto".

Dok smo razgovarale u sobu je ušao najmlađi, Vanječka."Vanja! Uzmi čiste čarape i brzo se presvuci. Uskoro moramo da krenemo na železničku stanicu. A te čarape stavi u kesu, kod kuće ću ih oprati"."Ali mama, imam malo vremena, nemam kada..." - reče Vanja."Šta sam ti rekla?! Brzo se presvuci! Ili ja treba zbog tebe da crvenim u vozu?" Dvadesetšestogodišnje dete i otac porodice, gunđajući, uze kesu sa čarapama, te pokunjeno i poslušno ode da se preobuje.

Život je tekao po utvrđenom koloseku. "Znate li, znam šta ću učiniti. Doći ću i reći ću im da ću, ako me ne budu slušali, otići od njih!" - eto kako je "preteći" i detinjasto odlučila Polina Borisovna.

I šta tu čovek da kaže. Ono najglavnije, čitaoče, ispričala sam vam. Slučaj je zaista veoma tužan... Verujem da će jedne besane noći Polina Borisovna sesti malo na ivicu kade prepune rublja, zamisliti se i doći do pravilnog zaključka. I ta kada s rubljem sinova, snaja i unuka biće poslednja. Sledećeg puta oni će sami prati, svako za sebe. Jednog lepog dana Polina Borisovna će ostati sama,setiće se onog dana obraćenja Bogu, kada je obećala da će učiniti sve što On od nje zatraži. Ona će pustiti svoje sinove, pomoliće se Gospodu svome i u Njegovoj Reči će naći odgovore na sva svoja pitanja. A deca će, sva tri sina, početi da prave svoje porodice, sa svojim ženama i decom će graditi svoj život. I tražiće svoje odgovore na svoja pitanja.