Divlji kunić i zec


Stočarstvo, 31.10.2013.
Saša Bugarčić

Bookmark and Share



Zec i kunić čine nam se vrlo slični, gotovo jednaki, posebno ako su približno iste boje. Nasuprot spoljašnosti, to su dve biološki različite vrste životinja, pa su i svi pokušaji njihovog ukrštanja ostali neuspešni. Različit im je način razmnožavanja i života. Pažljivim posmatranjem ipak se mogu uočiti velike i bitne razlike.




Zec (Lepus europaeus)


Zec je sive do sivosmeđe boje s belim trbuhom i dvobojnim repom. Dugačak je 75, a visok 15 centimetara. Od ukupne dužine tela na rep otpada 8 centimetara. Uši su duže od glave, s crnim širokim rubovima. Težina se kreće između 3 i 6 kilograma. Prisutan je na svim kontinentima, a u Evropi su poznate i žive tri vrste. Nalazimo ga na poljima i livadama. Živi na površini, iznad zemlje, samostalno, a najaktivniji je tokom noći i uoči jutra. Zbog velike brzine koja mu omogućava beg pred neprijateljima, ima i vrlo veliko područje kretanja. Hrani se podzemnim i sočnim izdancima, te korovima u slobodnoj prirodi. Ako im je broj na prihvatljivo nivou, prehrana korovima čini ih korisnim i poželjnim životinjama. U suprotnom, kada ih je previše, mogu izazvati velike štete. Osim navedenog, zečevi vole detelinu, kupus, kelj, grašak, mrkvu i različite druge kultivisane biljke. To ih često dovodi u blizinu ljudskih naselja i njihovih vrtova.


Sezona parenja započinje početkom marta. U tom razdoblju mužjaci postaju vrlo agresivni i između njih mogu izbiti oštre borbe. Tokom godine ženka može imati dva do tri, ređe četiri legla. Graviditet traje od 40 do 42 dana. U prvom leglu zečica na svet donese jedno do dva, u drugom tri do pet, a u trećem tri mladunca. Kada ima i četvrto leglo, ponovno ima jedno do dva zečića. Mladunčad se rađa s dlakom i odmah progledaju. Zečica stalno ostaje s njima samo prvih pet do šest dana. Nakon tog kratkog razdoblja napušta ih i vraća se samo povremeno da bi ih nahranila. Tri nedelje po okotu mladi su potpuno samostalni. Polno zreli postaju sa šest meseci. Životni vek je do sedam godina. Dosta teško se uzgaja i razmnožava u zatvorenom prostoru. U novije vreme ipak se „veštački“ uzgaja u kavezima za popunjavanje lovišta.


Meso zeca crvene je boje i vrlo dobrog ukusa. U odnosu na divljeg kunića zec se razlikuje i po broju hromozoma. Ima ih 48, dok su kod kunića 44. Drugačija je i građa kostura glave, jer mu je potiljačna kost sraštena s temenom, dok kod kunića to nije.



Divlji kunić (Oryctolagus cuniculus)


Divlji kunić je sive boje, belog trbuha i dvobojnog repa. Dužina tela iznosi mu od 40 do 45 cm, a visina 18 cm. Dužina repa iznosi do 7 cm. Uši su kraće od glave, sa crnim, uskim rubovima. Dostiže težinu od 1,5 do 2 kilograma. Izvorno naseljava područje Južne Amerike, Azije, Tibeta, te ostrva Indijskog i Tihog okeana.


Kunić kopa jame s nekoliko dubljih komora i većim brojem izlaza i ulaza. Uvek živi u kolonijama s po desetak životinja. Jame kopaju u parovima, svaki par se vraća uvek u istu komoru i nikad ne skreće u tuđi hodnik, iako se oni međusobno ukrštaju. U podzemnim naseljima provode dane, a iz njih izlaze i postaju aktivni u prvi sumrak. Promer područja kretanja iznosi oko kilometar. Svoju teritoriju označavaju mirisnim žlezdama i urinom. Jedinke unutar iste grupe prepoznaju se po karakterističnom mirisu. U slučaju opasnosti, upozoriće ostale kuniće iz grupe tapkanjem zadnjim nogama. Označavanje teritorije i upozoravanje na opasnost vidljivo je i kod pitomih kunića.



Divlji kunić hrani se usevima s njiva i različitom zelenom hranom tokom toplijeg dela godine, kada mu je takva hrana dostupna, a u zimskim mesecima jede grančice i koru s drveća. U područjima gde ih nalazimo u velikom broju mogu izazvati velike štete. Sezona parenja traje od ranog proleća do kasne jeseni. U tom razdoblju ženka može imati šest do sedam legala, a u svakom leglu od četiri, pa sve do dvanaest mladih. Graviditet traje od 30 do 32 dana. Mladunčad je po okotnji gola i slepa. Krzno dobijaju osmog, a progledaju desetog dana života. Majka ostaje uz njih najduže do pete nedelje života. Polnu zrelost dostižu između četvrtog i petog meseca. Žive od osam do deset godina.


Meso divljeg kunića bele je boje i takođe vrlo ukusno. Domaći kunić potiče od svog divljeg pretka, kog je u prošlosti čovek pripitomljavao u prvom redu zbog mesa i krzna. Prema određenim istraživanjima, počeci pripitomljavanja sežu čak u stari Rim, dok su prvi veći rezultati postignuti tokom srednjeg veka. Od tada pa sve do danas tokom veštačke selekcije domaći kunić doživeo je brojne promene vezane za izgled, ponašanje i produktivnost.



Bookmark and Share