Вргањ је печурка која свакоме прва падне на памет када се спомињу гљиве. Не зову га без разлога краљем печурки. Вргању треба прићи пажљиво и погледати га са свих страна, затим га њежно куцнути по клобуку, јер тај звук открива његову старост. Ако је звонак и напет, ради се о младом, поносном вргању, а ако је звук никакав и на клобуку након куцања остане удубина, тај је вргањ већ на крају свог кратког живота и боље га је оставити у шуми него после бацити у смеће.


После прве провере треба га тихо упитати где му је брат будући да је вргањ ретко сам. Увек је у близини и његов млађи брат, који добро сакривен чека да ловац на печурке далеко одмакне. Постоји прича како је учитељица питала ученика што има сваки вргањ, а они, уместо класичног одговора да има шешир, одговорили да има другара…


Након што је вргањ, заокретом у смеру казаљке на сату, извађен из земље, треба му прегледати унутрашњост. Страшно је то што се често споља не види да ли су га напали црвићи. Нису црвићи проблем, али они праве рупице, па се на тим местима вргањ лакше квари, а то је већ опасно. Наравно да ће сваки добар гљивар знати проценити је ли вргањ претерано “нападнут” (јер, ако стање није опасно, то се може претрпети).


Има разних прича и веровања о вргањима. Тврди се да кад га угледате он престаје расти. Наравно да то није истина, али се у пракси редовно догађа.



Веровања и одредбе


Народно је веровање да вргањи расту кад пада киша и јако, јако грми. И ту се требамо запитати, јер Јапанци, народ који је уз Кинезе врло вероватно први почео производити гљиве, знају буком бубњева стимулисати раст шитаке и осталих гљива.


Гомиле су рецепата за припрему вргања. Али, како упознати његов прави и основни укус? Пробајте вргањ – сиров. Наравно, мора бити потпуно млад и здрав. Нарежите га на плошке, додајте му мало грубо нарезаних огуљених бадема, пар капи маслиновог уља и балсамика. Посолите га и не заборавите попаприти – печурке у свим варијантама обожавају свеже мљевени бибер. Кад сте вргањ пробали сиров, можете га спремити по жељи. Вргањ воли експерименте, баш као што воли бити поједен с јајима на класичан начин.


Вргањ – ( boletus edulis )


Вргањ је наша најпознатија гљива. Постоји више врста вргања. Међутим нису сви јестиви. Откупљују се искључиво јестиве врсте вргања, чија је основа карактеристика полу округласти клобук ( шешир ). Углавном је смеђе боје , а може варирати од светло смеђе до тамно кестенасте зависно од врсте. Вргањи имају дебеле дршке , на пресеку имају белу боју и врло пријатан мирис. Врсте вргања који на пресеку мењају боју не треба бирати и ако све нису отровне. Вргањ расте по шумама , ивицама шума и често по ливадама уз ивице шума. У току године се јављају више пута и то у пролеће, почетком јуна затим летње коло и јесење коло у септембру. Вргањ је квалитетна печурка, а богата је витаминима
D,B и C, минералима и протеинима. Добро се суши и подноси транспорт.


Берба

Вргањ треба брати у корпе. Са убраног вргања треба обавезно ножем одстранити земљу са дршке и остале нечистоће. Најбоље је брати млади и здрави вргањ , док старије треба избегавати, јер су обично мекани , те нису најбољи за транспорт и прераду.


Вргања је веома популаран на многим меридијанима, у Литванији, на новчићу од једног лата поносно стоји – Вргањ.





Текст преузет са http://durmitor.wordpress.com/