У оквиру биљних заједница клисуре Градца јавља се изузетно велики број врста макрогљива – до сада их је забележено око 240. Ово сигурно није и коначан број, обзиром да су циклуси плодоношења различитих врста крајње различити, па се очекује да је он чак и већи.

Највећи број врста нађен је у добро формираним, стабилним састојинама сладуна и цера (Quercetum frainetto cerris), а нарочито на местима на којима су микроклиматски фактори условили појаву граба (Carpinus betulus). У оваквим састојинама заједнице гљива су не само бројне врстама (око 185) него је и њихова структура изузетно стабилна. Наиме, број макромицета које са дрвећем граде симбиозу названу микориза је око 50 – 60% укупног броја констатованих врста. Међу њима је велики број врста родова: Amanita spp, Cortinarius spp, Russula spp, Boletus spp, Inocybe spp, Lactarius spp. Tricholoma spp...

Интересантно је да је до сада у клисури забележено чак 38 врста голубача (Russula spp.) и 15 врста вргања (Boletus spp.). Неке од микоризних врста су уједно и најпознатије јестиве врсте па их локално становништво у великој мери сакупља и препродаје великим трговинским компанијама за извоз гљива, које тако завршавају на трпезама западне Европе. Међу њима су најзанимљивији вргањи Boletus edulis, B. aestivalis, B. aereus, лисичарка (Cantharellus cibarius), мрка трубача (Craterellus cornucopioides) и благва (Amanita caesarea).



Врсте које разграђују шумску стељу или дрво су правилно распоређене у стабилним храстовим шумама типа Quercetum frainetto – cerris. Најбројнији разграђивачи стеље су шампињони (Agaricus spp.), затим врсте родова Clitocybe spp, Lycopredon spp, Mycena spp, Marasmius spp, Lycopredon spp... а међу разграђивачима дрвета најзначајније су Coriolus versicolor, Stereum hirsutum, Armilariella, Pseudotrametes gibbosa, Shizophyllum commune ... Разградња дрвета је тако добра да су у једном тренутку на пању храста констатована плодоносних тела седам различитих врста дрворазграђивача. Овај велики диверзивитет врста, заједно са правилном поделом по еколошким групама говори о изузетно стабилним шумским екосистемима са добрим протоком нутријената и добром продукцијом биомасе.









Оно што карактерише све остале шуме у клисури је знатно мањи диверзитет врста и знатно већа бројност разграђивача у односу на микоризне врсте. То је и разумљиво с обзиром да друга природна – аутохтона шумска заједница типа Helleboro – Querco – Ostryetum у којој доминира црни граб, у главном егзистира на стрмим теренима експонираним југу, на којима нема формираног стабилног слоја земљишта који би гарантовао велики диверзитет микоризних врста гљива. Земљиште је формирано местимично, што је узроковала неповољну еколошку структуру заједница гљива у корист разграђивача стеље и дрвета. Међутим, структура је и овде, колико-толико добра. На лувијумима поред реке, гљиве се срећу ретко – на пањевима или су то неке типичне врсте за ливадска станишта (Conocybe spp, Hygrocybe spp, Mycena spp.), које формирају мала плодоносна тела.

На крају треба напоменути да су у клисури реке Градац пронађене неке изузетно ретке врсте гљива, као што су: краљевски вргањ (Boletus regius), који је заштићен и забрањено је његово брање, Дупаинијев вргањ (Boletus dupainii), мастиљави вргањ (Boletus pulverulentus), Фечнеријев вргањ (Boletus fetchnerii), Mycena haematopus, Mutinus caninus, Phylloporus rhodoxanthus, Leucopaxillus gentianeus, Lactarius camphoratus ...

Не треба заборавити да су у клисури јако честе и изузетно отровне врсте гљива – зелена пупавка (Amanita phalloides), пантеровка (A. Pantherina), читав низ цепача (Inocybe spp) и копренки (Cortinarius spp.) које су у јесен изузетно бројне, а такође су честе и лударе (Boletus satanas) и отровни шампињони (Agaricus xanthoderma).




Tekst preuzet sa http://www.rekagradac.org/