Катарина Миленковић је радно искуство стицала у бизнис, јавном и цивилном сектору у областима комуникација и креативних индустрија. Иако је завршила политичке науке, Катарина је свој живот решила да посвети природи и животу ван града. Први контакт са органском производњом и радом на селу, Катарина је имала преко организације “WWOOF”, која омогућава волонтерима да раде на органским фармама свуда у свету. Она је толико заволела овакав начин живота, да је решила да доведе ову организацију у Србију и да и сама буде домаћин страним волонтерима.



Како сте сазнали за ову организацију и како сте решили да се прикључите пројекту?

Од кад почнемо да разумемо свет око себе, стално некуд журимо и живот нам је усмерен ка томе да добро живимо и да будемо задовољни. И мени се десило да сам „одрадила“ све што сам мислила да је било потребно да бих достигла то задовољство и тек тада схватила да никада нисам размишљала о томе шта ме чини срећном.

На путу потраге за тим „нечим“, срела сам се са организацијом која омогућава људима да волонтерски раде на органским фармама широм света. Контакт са природом, несебично помагање другима и другачији, релаксиранији поглед обогатили су мој живот. Верујем да сви морају да имају прилику да живе тако макар неко време. Зато сам донела ову организацију у Србију.



Где сте све путовали са овом организацијом и шта је ваше волонтирање на фармама подразумевало?

Пре него сам постала национални координатор, волонтирала сам на органским фармама Шпаније. Касније, врата свих земаља су ми се отворила: Чешка, Америка, Индија, и наравно Србија на првом месту. Нема правила о врсти послова. Једино је важно да они подржавају органски, овде у значењу исконски, природни начин живота. Научите ту свашта: од сејања, гајења поврћа, преко кувања, печења хлеба, припреме зимнице до пчеларства и градње кућа природним материјалима. Свако може пронаћи нешто за себе. Само треба тражити сходно свом интересовању.



Шта је на вас оставило најлепши утисак?

Људи, људи и опет људи. Шта год да научим, колико год лепих предела да видим, људи су оно по чему памтим све друго. Толико јединствених, дивних, посебних људи сам срела! О свакоме бих могла роман да напишем!



Да ли сте раније имали контакт са пољопривредом или сте све научили кроз праксу?

Градско сам дете и једини контакт са природом сам имала током посета селу на Старој планини одакле сам пореклом. Тада ме пољопривреда није занимала. Но, живот се поигра и ето мене на извору. Природа чији смо део и храна су основе живота. Ако природу не негујемо, не вреди нам сав новац, некретнине па ни књиге које поседујемо. Моје животно опредељење је да се бавим суштином живота, а то је сам живот. Без њега ништа друго не постоји. Производња хране на ненасилан начин према природи и људима је један део тога. Заборављени, додуше, но лако обновљив. Преци свих нас су се једном бавили храном и сви то носимо у генима.



Како сте решили да и сами будете домаћин и органски узгајивач у Србији?

Још увек учим о храни. Тако је настала баштенска заједница у Сланцима. Људи из града долазе код нас да уче и гаје поврће за себе. Ми им обезбеђујемо сву неопходну логистику: систем за наводњавање, алат, обуку. Отворени смо за јавност и волонтере из града, али и иностранства са којима се испомажемо: неко дође да учи, неко да издува стрес, али на крају сви одлазимо насмејани.
Због чега сте одлучили да се не бавите политичким наукама које сте завршили, већ да се одселите ван града и посветите се пољопривреди?

Још увек сам на граници село-град: Не поседујем довољно вештина да бих преживела у селу и не проналазим се више у граду. Сланци који су смештени 10 км од центра престонице су идеално место за мене.
Политичке науке и комуникологија су ми дале увид у то како друштвени систем функционише и то ми сада помаже да се лакше крећем кроз исти, како лично, тако и као организација. Пољопривреда у том смислу је само алат за подизање квалитета живота.



Колико је уносна органска производња у Србији и да ли можете да се издржавате од тога?

Органска производња јесте профитабилна, али то није једина њена предност. Увек истичем њене додате, немрељиве вредности које ретко која грана економије има: Она брине о природи и човеку.
Какве су реакције странаца које дођу код вас да волонтирају, како доживљавају Србију? Иако себе сматрамо западом, ипак смо ми далеко од истог. И то је оно што странци воле код нас. Осим укусног парадајза и добре ракије, наравно.



Како видите свој живот у будућности?

То је тешко конкретизовати. Видим себе сретну. Верујем да оно што радим ме води ка томе.
Зато се и радујем да радим са људима, волим да их чујем, отворим врата неког другог живота.
За сада то иде лепо. Све нас је више. А срећа се прелива и не може се зауставити.



Да ли мислите да свако од нас може научи да гаји своје воће и поврће и колико је то компликовано?

Пре бих рекла да свако од нас може да се кроз процес учења приближи природи и сети како су то радили наши стари.




Текст преузет са http://zena.blic.rs/