Листајући странице часописа и књига из области повртарства (вртларство, баштованство) извиру слике које су у много чему сличне данашњим. Тако је и са сортама црног лука (лукац, црљеница).

У брошури "Новосадско баштованство" (упутство о баштованском раду, по начину новосадских баштованџија), штампано 1909. у штампарији Учитељског Д.Д."Натошевић", Нови Сад истиче се: "Арпаџик доноси баштовану лепу корист и новац на гомили, а баш у згодно време у пролеће, када је баштовану најнужније за новац". А, нешто касније, 1933. године Милорад П. Зечевић у брошури "Црни лук", штампарија Меркур, Топличин венац, Београд пише; "Гајење црног лука (црљенца) код нас је уносан посао у земљораднји, јер он није само производ, већ је и извозни предмет нарочито лук арпаджик".



Управо због значаја црног лука, некада и сада, интересантно је упознати се са сортама некада гајеним на овим просторима. Сигурно је и тада као и данас "врста", "одлика" имала значајну улогу.

Почињемо историју сорти са оним што је писао крајем 19. века у књизи "Повртарство" - за школу и народ, велики зналац, педагог и научник свога доба, др Ђорде Радић (штампана 1888. у Панчеву у штампарији браће Јовановић): "лука гајимо врло много врста по нашијем повртњацима, које се по облику главице, по боји љуске и по укусу једна од друге разликују".

Од пљоснатих врста (сорте типа погачар) гајио се обични црвени и жути са жутим месом и чврстом главицом (луковицом) које када се добро просуше и "на пропуху обесе могу врло добро до самог новог лука да одрже". Биле су познате и сорте француски "Вертус", лук жуте боје сувих листова, сасвим белог меса, умерено љут и "има неки особито пријатан мирис". Главице су сасвим пљоснате "врло големе и чврсте и дуго се одрже". Веома је интересантна сорта Маковски црвени, која за разлику од сада познате сорте Мако (која се помиње од 1950. године) има пљоснату "врло голему главицу" са белим и жутим месом. Радић истиче да је на јесењој повртарској изложби у Бечу било "изложено неколико комада од ове врсте и свака главица је имала у пречнику 18 центима".

Сорта Живи огањ веома љута по боји и облику је слична "нашем обичном луку", а сорта Нова кралјица (донета из Енглеске у средњу Европу), једна је од "најмањих пљоснатих врста", а има и подврсту са дугачким главицама. То су ране сорте са сребрнобелом главицом и са "мало пера" (4-5). Од округлих врста препоручују се Житавски жути (сорта присутна код нас све до 80-тих година 20. века), "лепа и голема". Љуска је чисто отворене жуте боје, округле главице, чврсте и врло добро се чува. Месо јој је пријатно, умерено љуто.



Већ 1878. спомиње се сорта Холандски сасвим округла као лопта и крупна (садашња сорта је пљоснато окугла), "љуска му је крваво-црвена", а главице врло чврсте и дуго и добро се чува.

За дуго чување се препоручује и сорта Голијат "врло велика и округла" са чврстом главицом, "блага и дуго се држи".

Као и данас од значаја су биле сорте са квалитетном (чврста) луковицом пре свега типа погачар (данас таквих и нема) које се добро чувају (то је данас велики проблем производње и потрошача).

Најкрупнија сорта у типу погачара (пљосната) била је Мадејра (са острва Мадејре где достиже масу од 2-3 килограма), која се не може преко зиме дуго чувати. Ова сорта како пише Радић, се гаји из расада сетвом (март) и садњом у мају, а убире крајем августа. Од сорти за јесењу саднју Радић спомиње италијанску сорту Петровски бели која доспева у априлу и мају. Ове две сорте очигледно припадају групи слатких сорти (Мајдера) односно садашњем поимању лука сребрњака (Петровски бели). Поред пљоснате мајдере помиње се и округла црвена Мајдера, крупна али се не чува дуго. Од дугуљастих сорти Радић препоручује: нашу одличну белу ашламу, слатка (блажа) сорта за летњу и јесењу употребу са четири подврсте: "са отвореном и угасито жутом (најдуже се држи) и са црвеном и руменом љуском", али и сорту Штазбуршки жути и румени, жутог односно руменог меса, благог укуса, сорта "Беллграде" исте величине "као и веља наша ашлама", белог слатког меса.

Стеван Коњовић, српски народни учитељ и учитељ практичног вртларства и пчеларства у српској учитељској школи Сомборској и уредник "Домаћег листа", у књизи Повртарство (кујнска башта) за школу и народ, (Нови Сад, издање кнјижаре Луке Јоцића 1891.) препоручује од слатких врста (сорти) Жути крушковасти лукац, Жути пљоснати, Грдни борнерски, Округли мадеирски, Цитауерски, Триполски, Рокамболски и др. али не наводи њихове карактеристике.



У посебном додатку часописа Вртарски гласник 1894. године, штампан је каталог сорти Борјановић и ком. (уредник листа је Јован К. Борјановић, издавач Вртарски завод, Борјановић и ком., Нови Сад). Без много појединости о овом илустрованом каталогу наводе се следеће сорте црног лука: Обични домаћи (претпостављам то је иста сорта о којој пише Радић) бледорумене љуске и љутог укуса; Житавски жути (Житавски жути према Радићу односно Зиттауер делве) врло крупан; сорта Мадејра најкрупнија слатка са округлом луковицом (један од типова ове сорте који се и раније спомиње), затим сорта српско-маћедонска из Битоља "најслађа поврза у свету".

Као и данас, производња црног лука осцилира по годинама у зависности од продукције али и увоза. Тако 1900. године у часопису Баштован (уређује и издаје Ђока Михајловић, учитељ, излази у Новом Саду) пише за "лукац" у чланку о користи од баштованства: "Ова врло важна роба за извоз последњих година је мало тражена", а узрок је увоз великих количина лука из Египта године 1889. Египат (иначе и данас велики произвођач и извозник лука) је извезао 86.000 центи лука и то понајвише у Аустрију, али и Угарску. Египатски лук је потиснуо "наш лукац" не само на страним пијацама него и код нас. Да ове податке завршимо подацима из 1933. године.

Милорад П. Зечевић у већ споменутој брошури "Црни лук" (Београд, штампарија Меркур, 1933.) каже: "За гајење црног лука за зимску потрошњу у облику зрелих главица употребљавају се сорте жуте, љутог укуса и оштрог мириса", то су "одлике" које имају пљоснату тврду главицу, средње величине, добро издржљиве при дужем зимском чувању. Од домаћих сорти Зечевић наводи Скопски, Туропољски, Бачки и Херцеговачки црни лук. Наш домаћи црни лук са главицом жуте боје размножава се из семена као двогодишња биљка, прве године образује мале главице "арпаджик", чијом садњом у другој години се добијају крупне главице црног лука.

Данас ових сорти нема, а оне које су и данас ту, имају други облик и масу (Маковски, Холандски, Житавски жути). За нашу производњу је штета што нема више сорти погачара, богатог сувом материјом, љутог укуса и дугог, квалитетног чувања. Али укус потрошача се променио пре свега појавом многих нових хибрида. Међутим, ја верујем у старе сорте чијим се оплемењивањем могу створити квалитетне и отпорне сорте. То потврђују и неке семенске куће Европе које се враћају познатим старим сортама.

Проф. др Бранка Лазић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
"Из историје пољопривреде" 2003/1-2