Veliki srpski zadužbinar i dobrotvor i neskrivena, dosledna ravnogorka. Srpkinja koja je sa Nadeždom Petrović osnovala "Kolo srpskih sestara" (1903).


Bila je kćerka hercegovačkog vojvode Ivana Musića.Odrasla u blagostanju, ona se od ranih dana posvetila dobrotvornom radu. Naime, pošto je rano ostala bez roditelja (rođena je 6. marta 1881. godine u Podgorici i još je bila mala kada su joj umrli i otac Ivan i majka Cvija), usvojili su je, kao siroče, beogradski gradonačelnik Mihailo Bogićević i famozna beogradska lepotica Katarina Konstantinović.


Mihailo je bio ministar građevine, unuk čuvenog Karađorđevog vojvode Ante Bogićevića (junaka iz Boja na Loznici) i sin Miloša (takođe predsednika beogradske opštine), dok je Mihailova rođena tetka Tomanija bila udata za kneza Jevrema Obrenovića. Njegova supruga bila je Katarina Konstantinović, sestra od ujaka kneza, pa onda i kralja Milana Obrenovića, a bliska rođaka i nesuđena supruga kneza Mihaila Obrenovića (ranjena prilikom Topčiderskog atentata 29. maja 1868. godine), nakon toga i supruga (pa zatim udovica) generala i u to vreme najmoćnijeg čoveka Srbije, Milivoja Petrovića Blaznavca. Oni nisu imali dece i usvojili su malenu Delfu Musić (kasnije Bogićević, pa zatim, udajom, Ivanić).Odrasla na Terazijama, plemenita i hrabra, Delfa Ivanić je čitav svoj život posvetila drugima. Sve što je imala (a imala je i nasledila dosta toga) odmah je pretvarala u poklone, podršku, pomoć, priloge, zadužbine, sponzorstva, blagodejanija... svih vrsta.


Nema tog umetnika i čuvenog ratnika, niti srpske nacionalne i kulturne organizacije da u njenom osnivanju i radu nije učestvovala neizbežna "dobra vila" srpskog društva, nesebična i plemenita Delfa. Delfa u Balkanskim ratovima osniva u Beogradu (zajedno sa lejdi Pedžet) i albanskom Draču bolnice za srpske ranjenike.

U Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Grčkoj, ona je tokom Prvog svetskog rata svesrdno udomljavala srpske đake i pomagala na najrazličitije načine srpsku vojsku i naš unesrećeni narod.

Kada se vratila u Beograd, podigla je Dom Kola srpskih sestara, sa internatom za studentkinje. Posle je lično preuzela vođstvo ove značajne srpske organizacije i mnogo toga učinila kroz njen rad i na mnoge druge načine.

Takođe, nakon Prvog svetskog rata učestvuje u stvaranju čitavog niza četničkih odbora u Nišu, Vranju, Leskovcu, Skoplju... Za nju su četnici bili najreprezentativniji simbol srpskog patriotizma i lične žrtve za Otadžbinu, nešto iznad svega drugog. I angažovala se u očuvanju tekovima četničkog pokreta i njegovom širenju po čitavoj Srbiji (a najviše njenom južnom, tradicionalno komitskom i četničkom delu)...



Takođe, neumorno je pomagala zatvorenicima u srpskim zatvorima, stalno im donoseći ponude i pomoć, ne sotavljajući ih samima sebi.

Retke su bile osobe i karakteri poput Delfinog. Bila je nalik nekom romantičnom liku iz romana Dostojevskog (samo što je ona bila sasvim realni, a ne književni junak)...

A onda je izbio Drugi svetski rat i počinje Delfin ksrtonosni hod po mukama. Prvo je hapse Nemci, a pošto odlučno odbija saradnju sa njihovom Vladom narodnog spasa Milana Nedića i sve vreme šalje značajna sredstva gerilskom pokretu generala Dragoljuba Mihailovića - oduzimaju joj sva sredstva i sve što je imala (ne samo Kolu srpskih sestara, koje zabranjuju, već i njoj lično).

Nakon toga je, 17. februara 1944. godine, ponovo hapse sa većim brojem značajnih ličnosti srpskog društva koji su od Nemaca i okupatorskih vlasti ocenjeni kao "simpatizeri ravnogorskog pokreta" (uz mnoge trgovce, advokate, industrijalce, štampare, intelektualce, sveštenike, profesore, političare, inžinjere, novinare... čak i nekadašnjeg dražvnog namesnika Radenka Stankovića).

Posle "oslobođenja", odmah je hapsi i Titova vlast i drži u zatvoru, kao "opasnu reakcionarku", "protivnicu novih vlasti" i "četnikušu". Puštaju je, nakratko, ali je ponovo hapse nakon njenog PISMA TITU, U KOME NUDI SVOJ ŽIVOT U ZAMENU ZA ONAJ GENERALA DRAGOLjUBA MIHAILOVIĆA. Tada je ponovo hapse i počinje nova tortura nad njom, zbog ovakvog, kako su tada govorili "bezumnog čina". Zato što njeno pismo nije poslato iz inostranstva ili iz neke daleke zavetrine, već - iz Beograda.

Ovde navodim integralni tekst tog dokaza da su u Beogradu živeli i istinski heroji oba pola podjednako (napisan pošto je "narodna vlast" odbila da Delfa bude dobrovoljni svedok odbrane u procesu generalu Mihailoviću):



"Prezidijumu narodne skupštine FNRJ-Beograd
Obraćam se cenjenom Prezidijumu FNRJ, usrdnom molbom i molim ga za pomilovanje bivšeg đenerala Draže Mihailovića.

Ja se obraćam lično, u svoje ime, ali sam uverena da za mnom i sada, kao i u toku prošlih 47 godina moga nacionalnog rada, stoje mnoge stotitne hiljada srpskih žena. Ja molim Prezidijum, da se u ovom teškom momentu pokaže i blagorodnim i dalekovidnim i da spasavanjem glave jednog protivnika, koji je, besumnje mnogo puta i pogrešio, možda, vrlo često i preko svoje volje, želja i namera, učini da se u srpskom narodu pokaže jedno bolje i plemenitije osećanje od onoga, kazniti krivca, stradalnika i pobeđenog i onda, kada smo mi pobednici.

Veći je pobednik, svakako, onaj ko zna da prašta baš onda kad je u snazi i moći, no onaj koji određeuje kaznu i pušta, da se ona izvrši, bez obzira na to, da li je kažnjenik kriv ili nevin.



Ja molim Prezidijum, da ovu moju skromnu i usrednu molbu uvaži, i da tim, svojim plemenitim postupkom umiri mnoge čestite srpske duše. Verujući da bi ovo bio jedan ne samo više no blagodaran postupak od strane Prezidijuma, poklanjanje glave jednom velikom protivniku, onda kada je on potpuno pobeđen i savladan, već da bi to neobično mirotvorno delovalo na srpski narod, JA NUDIM DRAGOVOLjNO SVOJ GLAVU, iako znam da ona više mnogo ne vredi, nudim nju i MOLIM DA BUDEM STRELjANA JA, UMESTO OSUĐENOG DRAŽE MIHAILOVIĆA.

Unapred duboko blagodarna Prezidijumu,
U Beogradu 15. jula 1946.
Delfa Iv. Ivanić,
kći vojvode Ivana Musića, osnivač Kola srpskih sestara i negdašnja njegova predsednica. Dušanova ulica 11a, Beograd.


Pravi Srbi i Srpkinje joj nikada neće ostati nezahvalni, večno se sećajući njenog držanja i dobre duše. I danas joj palimo voštanice i čuvamo uspomenu na nju, novu srpsku Kosovku devojku.


P. S.
Zgrada njenog "Kola srpskih sestara" je posle rata postala dom "Kulturno-umetničkog društva Ivo-Lola Ribar".

Delfa se savim povukla iz javnog života i ondašnjeg društva u gradu kome je darovala toliko toga.
Umrla je 14. avgusta 1972. godine. Sahranjena je u Beogradu.

Još uvek nije izdata njena "Autobiografija" (rukopis se nalazi u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti).




Dragoslav Bokan