Srbija je, po mišljenju velikog broja njenih žitelja, najlepša zemlja na svetu. Njenoj lepoti i posebnosti ne doprinose samo prirodna bogatsva, ljudi i materijalni i duhovni ostaci prošlih vremena, već snažan doživljaj Božanske svetosti, koji je bio prisutan u srpskom biću. Taj odnos prema zemlji kao osveštanom prostoru, koji je bez obzira na različita iskušenja morao biti branjen i sačuvan, postojao je kod Srba tokom čitave njihove hiljadugodišnje istorije, zadržavši se u svesti ili podsvesti ljudi do današnjih dana. Gotovo da nema područja u Srbiji koje ne nosi atribut svetog mesta, bez obzira da li je reč o pravoslavnoj crkvi, manastiru, svetom drvetu, izvoru vode, poprištu neke vojne bitke, mestu stradanja, ili mestu na kome je boravio, ili tuda prošao neki sveti čovek. Poštovanje svetih mesta veomo je prisutno i danas, a poseban odnos Srbi imaju prema svetim vodama.


U prethrišćanskom verovanju voda je sama po sebi bila božanstvo. Ona je imala svojstvo ličnosti sa kojom se komuniciralo ravnopravno. U hrišćanstvu voda ima nešto izmenjenu ulogu, odnosno, ona je postala jedan od vidova Božijeg delovanja. Ona je jedno od lica kroz koje nam se Bog javlja, jer svaka voda i bilo koja druga tvar može postati svetom samo ako je prožeta Duhom svetim, koji je jedan od tri lica Božija. U vodi, odnosno u reci Jordan, kršten je Isus Hrist, i od toga vremena do danas sveti čin krštenja hrišćanja odvija se pogružavanjem ili prskanjem svetom vodom.


Zato je kod hrišćana Sveta voda, posle svetog pričešća, najveća svetinja. Sveta voda je ta koja nam daje snage da se borimo kroz život, odolimo iskušenjima da pobedimo zlo u sebi i oko sebe. Ona je jedan od svetih darova koji, pored molitve i kajanja, može da nam pomogne na putu spasenja.


Svetost vode postiže se na različite načine, a jedan od najlepših, koji je ujedno najočigledniji pokazatelj božanskog delovanja je putem zajedničke molitve. Od svih svetih voda Srbi najviše poštuju Bogojavljensku vodu ili vodicu, koja se osvećuje na dan kada se Bog Otac javio sa neba posle Hristovog krštenja u reci Jordan i poslao Duha Svetog u vidu goluba, koji je sleteo na rame njegovog Sina. Taj događaj, kada su se javila Sveta trojica, Otac, Sin i Sveti Duh na jednom mestu smatra se posle Vaskrsenja najvažnijim izrazom Božijeg prisutva i moći. Srbi veruju u Svetu Trojicu, krste se sa tri spojena prsta, što simboliše jedinstvo svetih ličnosti i ljubavi između njih, koja je obrazac našeg života.
















Sveta voda osveštana na Bogojavljenje godinama ostaje sveža, ukusna i lekovita. Običaj je da se ova voda čuva tokom cele godine, jer ona pomaže u svakoj bolesti. Veruje se da Bogojavljenska voda može da pomogne kada mala deca imaju strah noću, kada čoveku naglo pozli, ili kada ne može da podnosi bolove u bolesti. Njena sveta moć je od velike koristi kažu kada se čoveku smućuju pomisli i kada ne zna kako da reši neki problem. I uopšte, brojne su prilike u životu kada Bogojavljenska voda, ako se sa verom upotrebi, stvarno koristi. Na sam dan Bogojavljenja dozvoljava se da se tom vodicom poprskaju sve odaje u kući i ukućani, ali u drugim danima ova sveta voda može samo da se pije u bolesti. Bogojavljenskom vodom mogu se osvežiti i zdravi ljudi na sam praznik, ali u toku godine ako žele, samo je potrebno da pre toga nekoliko dana poste. Kod srpskog naroda postoji takođe verovanje da svaka voda zahvaćena na Bogojavljenje ima neobična svojstva, veoma slična osobinama osvećene Bogojavljenske vodice. Neki vernici, koji na ovaj praznik ne uspeju da odu u crkvu po svetu vodicu, jednostavno zahvate tog jutra običnu pitku vodu i manju količinu ostave da stoji preko cele godine, podjednako verujući u njena neobična svojstva. Uočeno je da i takva voda ima mnogo duži vek trajanja od obične, kao i druga svojstva koja srećemo kod svetih i posvećenih voda. Na dan Bogojavljenja, pored toga što se svako trudi da uzme osvećenu vodicu koju će čuvati cele godine, prema narodnom verovanju, svako može da uputi Bogu molitve za ostvarenje najvažnijih želja.


Verovanje da je voda jedan od načina na koji se Božija blagodat izliva na ljude uticalo je da se brojni izvori, kojima Srbija obiluje, proglase svetim mestima. Svetost, a samim tim i lekovitost povezuje se sa prisustvom sveca na određenom mestu, javljanjem Bogorodice, podizanjem crkve ili manastira na tom mestu ili događanjem nekog drugog čuda. U blizini Niša nalazi se manastir Đunis, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, koji je jedan od najvažnijih svetih mesta kod Srba. Ovde se presveta Bogorodica javila jednoj devojčici krajem 19. veka, osveštala izvor i rekla da će ta voda pomagati mnogima. Manastir Ostrog, gde je Sv Vasilije osvešatao taj prostor takođe je veliko čudo. U zapadnoj Srbiji mnogi toponimi pokazuju da su izvori u tom kraju u vezi sa Sv Savom, pa se tako javljaju nazivi Savina voda, Savini lončići, Savine stope, Savin zdenac.


Odnos srpskog naroda prema svetim mestima na kojima izvire lekovita i čudotvorna voda je višeslojan i zasniva se na dubokom verovanju, koje je u vezi kako sa pravoslavnim hrišćasntvom, tako i sa vremenom obožavanja prirode i prirodnih pojava.




Tekst preuzet sa http://www.glassrbije.org/