Prehrambeni otpad predstavlja složen ekološki, društveni i ekonomski problem sa kojim se suočavaju sve zemlje, a koji bi trebao da se rešava na globalnom i lokalnom nivou. Rezultati istraživanja Švedskog instituta za hranu i biotehnologiju ukazuju da se jedna trećina proizvedene hrane za ljudsku ishranu baci na globalnom nivou, što je oko 1,3 milijardi tona godišnje [1]. Od toga, skoro polovina još uvek jestive i zdrave hrane u domaćinstvima. supermarketima, restoranima, bolnicama i ketering kompanijama završi u kanti za smeće. Prehrambeni otpad nastaje u svim fazama lanca snabdevanja, počev od berbe, prerade i proizvodnje, preko trgovine i konačne potrošnje.


Domaćinstva kao deo tog lanca su najodgovornija za rasipanje hrane, budući da u stvaranju prehrambenog otpada učestvuju sa 40% od ukupnog iznosa izgubljene hrane [2]. Međutim količina prehrambenog otpada kao i kritična tačka nastanka otpada razlikuje se u zavisnosti da li se govori o razvijenm zemaljama ili zemaljama u razvoju. Uzroci gubitaka i rasipanja hrane u zemljama sa niskim prihodom su uglavnom povezani sa finansijskim, upravljačkim i tehničkim ograničenjima u procesu žetve/berbe, skladištenja, pakovanja i prodaje. S obzirom da mnoga domaćinstava u zemljama u razvoju živi na marginama egzistencije i u uslovima koji doprinose nesigurnosti proizvodnje hrane, smanjenje prehrambenog otpada može da ima neposredan i značajan uticaj na njihovu egzistenciju.


Za razliku od zemljama sa niskim prihodom, hiperprodukcija hrane, tržišni viškovi i razvijen distributivni sistem u razvijenim industrijskim zemljama, kao i lak pristup potrošača relativno jeftinoj hrani, doprinosi stvaranju velikih količina prehrambenog otpada. Otpad se stvara kao neizbežna posledica načina života čoveka prouzrokovan ležernim ponašanjem i navikama potrošača. Zbog toga u svim segmentima proizvodnog lanca, od proizvođača do potrošača, mora postojati niz mera i aktivnosti koje se mogu preduzeti kako bi se samnjio prehrambeni otpad, a u isto vreme obezbedila i dovoljna količina hrane na svetskom nivou.



RAZLOZI STVARANjA I NAČIN SPREČAVANjA STVARANjA PREHRAMBENOG OTPADA U DOMAĆINSTVIMA


Radi uspešnijeg smanjenja i ograničavanja stvaranja prehrambenog otpada u domaćinstvima, uštedi u novcu i zaštiti životne sredine potrebno je poznavati najčešće razloge stvaranja otpada kako bi se moglo uticati na promene ponašanja pojedinaca pri upravljanju hranom. U ovom radu dato je pet najčešćih razloga za stvaranje prehrambenog otpada na domaćinstvima i preporuke koje mogu dovesti do njegovog smanjenje [3]:


1. Kupovina nepotrebno velike količine hrane

Na nivou potrošačke jedinice prevencija smanjenja otpada hrane počinje još pri kupovini. Međutim potrošači često podpadaju pod uticaj jakih impulsa kao što su specijalne ponude, hrana na akciji, kao i sličnih psiholoških marketinških zamki, koji su glavni uzrok kupovine velikih količina nepotrebnih namirnica. Preporuka je planirati kupovinu koja podrazumeva prethodnu proveru sastojaka u frižideru i ostavi, na osnovu čega se sastavlja spisak za kupovinu neophodnih namirnica. Da bi se kupovala količina hrane koja je zaista potrebna, neophodno je kupovati hranu u rinfuzu, a izbegavati kupovinu ponuđene količine hrane u ambalaži.


2. Visoka osetljivost na bezbednost i ispravnost hrane

S obzirom da vizuelni izgled ima prilično snažan uticaj na percepciju jela kod prosečnog potrošača, oštećeni proizvodi, kao i neatraktivni ostaci od hrane često predstavljaju razlog izbegavanja konzumiranja, a samim tim i bacanja hrane. Potrošači često nisu upoznati da datum koji je označen kao “upotrebiti do,” označava vreme do kog je hrana garantovano vrhunskog kvaliteta i da se nakon toga može koristiti bez posledica još neko vreme. Prepoznavanje ove hrane kao jestive od strane konzumera bitno bi se smanjila količina bačene hrane na nivou
jednog domaćinstva.



3. Faktor način života:

• veličina i sastav porodice (odrasli bacaju više nego deca u apsolutnom smislu; brojčano veće porodice troše manje po osobi u poređenju sa manjim porodicama);

• porodica sa nižim primanjima (prehrambeni otpad je manji u porodicama sa niskim primanjima u odnosu na porodice sa visokim primanjima);

• kulturološko poreklo i navike;

• sezonski karakter proizvoda (hrana se manje baca u letnjem periodu u odnosu na druge sezone u godini);

• pol i starost (žene i mlađi u proseku bacaju više hrane od muškaraca i starijih osoba);

• brz način života (ne odvaja se dovoljno vremena za planiranje upravljanja hranom);


Obzirom da se prehrambeni otpad takođe može posmatrati i kao novčani gubitak, preporuka je da se planira budžet na mesečnom nivou koji će sprečiti stvaranje otpada. Pri tom, treba imati u vidu veličinu domaćinstva kao i njene stvarne potrebe za određenom količinom hrane.


4. Pripremanje prevelike količine hrane i ne korišćenje ostataka preostalih posle obroka

Tradicionalni i hedonistički obrazac ponašanja potrošača kao što je priprema veće količine hrane kako ukućani “slučajno” ne bi ostali gladni, raznovrsnost trpeze, kao i slaba procene potrebne količine, dovodi do činjenice da u domaćinstvu ostaju veće količine nepojedene hrane. Preporuka je da se planiraju obroci, kao i da se serviraju male količine hrane prilikom obedovanja obroka sa mogućnošću dopune tanjira. Preostalu hranu iz tanjira i šerpi upotrebiti za neki drugi obrok (povrće iskoristiti za supu, voće za kolaće ili sokove…), ili ostatak zamrznuti i koristiti po potrebi


5. Loše upravljanje skladištenjem hrane

Od dugotrajnosti i načina skladištenja hrane zavisi i bezbednost namirnica. Međutim često u praksi dolazi do zanemarivanja ovih činjenica, tako da se hrana često skladišti duže nego što je potrebno, što dodatno povećava prehrambeni otpad. Glavni razlog tome je često prenatrpavanje frižidera hranom, pri čemu hrana van vidokruga ostaje duže skladištena nego što je potrebno. Preporuka je skladištiti hranu u skladu sa uputstvima na pakovanju. Takođe, u frižideru u prednji deo ladice staviti ranije kupljenu hranu, dok svežiju staviti u zadnji deo, kako ne bi
došlo do kvarenja ranije kupljenje hrane.


Bez obzira na dostignuti nivo političko - ekonomskog razvoja i modernizacije nekog društva, izgubljena/bačena hrana predstavlja jedan od važnih problema u ekonomskom i socijalnom smislu. Ovo je naročito važno u društvima u kojem je stopa siromaštva veoma visoka i u kojima postoje mnoge porodice koje gladuju i mnoge socijalne kategorije koje jedva preživljavaju. Iako su u svetu sprovedena mnoga istraživanja, kod nas ne postoje adekvatne analitičke ili sintetičke procene o ukupnim količinama izgubljene hrane u različitim fazama lanca snabdevanja hranom. Ovakvo stanje još više pojačava potrebu za naučnom analizom ovog pitanja, koje na prvi pogled možda i ne izgleda tako relevantno. Međutim podaci o količinama bačene/izgubljene hrane u nekim zemljama alarmiraju opravdanost bavljenja ovim pitanjem u socijalnom, ali i ekonomskom smislu.



Ovaj rad predstavlja analizu razloga stvaranja prehrambenog otpada prouzrokovan različitim ponašanjem potrošača. U daljim istraživanjima potrebna je dublja i senzitivnija analiza određenih stavova i ponašanja potrošača, u kontekstu tipa domaćinstva, imovinskog stanja, stepena obrazovanja, odnosa stavova i praksi i slično.

Literatura:

[1] Ventour, L. (2008). The food we waste. Food waste report. WRAP. dostupno na:
https://www.ns.is/ns/upload/files/pdf-skrar/matarskyrsla1.pdf (accessed 23.02.2013.)

[2] Gustavsson, C. Cederberg, U. Sonesson, R. van Otterdijk, A. Meybeck, (2011). Global food losses and food waste. FAO. dostupno na: https://www.fao.org/docrep/014/mb060e/mb060e00.pdf (accessed 12.01.2013.)

[3] Barille CFN2012): Food waste: causes, impacts and proposals, dostupno na:
https://www.barillacfn.com/wp-content/uploads/2012/05/pp_spreco_alimentare_cause_eng.pdf



Huanita Milutinović, dipl.ing