Srpski ruralni prostor je jedan od društveno i prirodno najraznovrsnijih u Evropi, pa je zato upravljanje njegovim razvojem veoma kompleksno. Zahvaljujući turbulentnoj istoriji, ali i propustima u politici podrške ruralnom razvoju, on je danas uveliko ekonomski i socijalno razoren i depresiran. Međutim, vredno prirodno i kulturno nasleđe koje je i pored svih nedaća sačuvano u savremenim uslovima može predstavljati veliki potencijal za razvoj ukoliko se njegov koncept bazira na poštovanju principa održivosti.


Planiranje i sprovođenje ovog vida ruralnog razvoja veoma je složeno i zahtevno, naročito u uslovima ogromne heterogenosti na fizički malom prostoru, kao i ekonomske zaostalosti ruralnih oblasti i zemlje u celini. Održiv razvoj sela u osnovi zavisi od praktične primene kombinacije koncepta multifunkcionalne poljoprivrede i razvoja drugih ekonomskih aktivnosti u skladu s raspoloživim prirodnim i ljudskim resursima, sveukupnog poboljšanja uslova života, kao i socioekonomskog položaja sela i seoskih zajednica.



Međutim, u nedostatku odgovarajuće ekspertize, ali i jakog poljoprivrednog lobija, u dosadašnjoj razvojnoj politici Srbije i dalje vlada zabluda poistovećivanja razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja. Poslednjih godina i u Srbiji raste svest o neophodnosti da se i poljoprivreda, kao sektor, i ruralne oblasti kao specifični prostor na kome se ona odvija moraju tretirati integralno, sa svim komponentama koje ga čine. Međutim, ovakav pristup nikako da u potpunosti zaživi i u praksi.



Marko Bogojević, dipl. inž. agroekonomije