Dunja je u strukturi našeg voćarstva zastupljena sa svega 0,8% i to sa prosečnim prinosom po stablu od 7 do 15 kg, što ukazuje na činjenicu da se kod nas radi o ekstenzivnom gajenju dunje. Kod nas praktično ne postoje plantažni zasadi dunje na većim površinama. Kao voćna vrsta se u mnogim zemljama sveta gaji od davnina. Poznata je još od pre 4 000 godina. Poreklom je sa Kavkaza, odakle se prvo širila na istok a zatim i na jug u Malu Aziju pa iz nje i u drevnu Grčku. Latinski naziv roda dunje Cydonia, potiče od mesta Cydon na Kritu gde se gaji od vajkada.


Na raširenost dunje utiču i njene biološke osobine. U našim krajevima cveta kasno – od kraja aprila do sredine maja, pa tako izbegava pozne prolećne mrazeve. S druge strane i sazreva dosta kasno (160 – 170, čak i 180 dana od faze punog cvetanja) pa je njeno gajenje vezano za krajeve u kojima su duge, tople jeseni. Slično je i kada se radi o nadmorskoj visini: dunju ne bi trebalo gajiti u intenzivnim zasadima na visini većoj od 700 metara. Dunja je međutim rasprostranjena i na visinama do 2 500 metara u Tadžikistanu.


Dunja se u raznim zemljama sveta različito naziva. U Grčkoj se naziva cydonia, u Italiji cotogno, u Španiji membrilo, u Francuskoj coing, u Engleskoj quince, u Bugarskoj đula, u Rusiji ajva, i latinski Cydonia.


Dunja pripada familiji Rosaceae, podfamiliji Pomoideae, rodu Cydonia.. Kulturne sorte su nastale od vrste Cydonia vulgaris L. , Cydonia oblonga Mill.




Drvo dunje živi obično od 30 do 40 godina a pojedina usamljena stabla mogu da žive i do 70 godina.
• Prvi rod daje u 2. godini;
• Prvi značajniji prinos počev od 4. godine;
• Obilniji rod se dobija od 5. – 6. godine;
• Maksimalan oko 10. godine. Prinos po stablu se kreće od 10 do 60 kg u plantažnim zasadima, a pojedinačna stabla daju 100 pa i do 400 kg plodova.


Glavna masa skeletnog korena (70%) nalazi se na dubini od 8 do 25 cm, 25% korenovog sistema se nalazi na dubini od 25 do 30 cm, dok se ispod 30 cm razvija neznatan broj žila (5%). Rasprostiranje korena u horizontalnom pravcu je kružno i uglavnom u radijusu slobodne krune. Dunja na sopstvenom korenu izraste najčešće do visine od 3 do 5m. Ređe se sreću pojedinačna stabla visine 6 m i više. Prirodni oblik dunje je žbun, međutim, relativno lako se uzgaja kao stablašica u vidu svih uzgojnih oblika. U plantažnim zasadima dunja se obično i gaji samo kao stablašica.



U takvim zasadima dunja se gaji najčešće u obliku slobodne krune, a sreću se i nepravilna palmeta sa kosim granama sa niskim stablima, vaza, poboljšana liderna i druge. Oblik slobodne krune zavisi od katakteristika rasta skeletnih grana sorti. Pored toga oblik slobodne krune se menja stupanjem sorti na pun rod. Skeletne grane su vrlo žilave i izdržljive pod uslovom da je ugao pod kojim grana izlazi iz debla povoljan. U suprotnom, posebno u slučajevima kada dve ili više grana izlaze iz jednog mesta u sredini stabla, dolazi do cepanja. Do ovih pojava dolazi pod teretom roda ali i snega.


List dunje je karakterističnog oblika i izgleda. Kada su stabla zdrava on je tamno zelene boje i sa donje strane maljav. Starenjem listova maljavost prestaje da bude izražena. Krupnoća lista dunje je vrlo različita, i kreće se od vrlo krupnih (npr. vranjska), gde može dostići dužinu i do 18 cm, do sitnih (leskovačka). U slučaju pojave viroza, list dunje postaje izuzetno sitan. Listanje u dunje počinje relativno rano u odnosu na cvetanje, obično oko 20 dana pre cvetanja. List dunje je aktivan praktično do duboke jeseni, pa zato često i ne opadne sa stabla jer mu se hlorofil nije razgradio niti formirao sloj za odvajanje između lisne peteljke i grane.


Iz mešovitog pupoljka dunje razvija se u proleće kratak porast, dužine od 5 do 15 cm sa 3 do 5 normalno razvijenih listova na čijem vrhu se potom pojavljuje pojedinačni cvet iz koga se dobija jedan plod. Cvet dunje čine 5 vrlo lepih kruničnih listića bele boje ili bele boje sa crvenim vrhovima, 5 čašičnih listića, 25 do 30 prašnika i 5 slobodnih tučkova. Nakon zametanja ploda grančica koja nosi cvet prestaje da raste. Dunja spada u voćne vrste koje vrlo kasno cvetaju, posle nje cveta praktično samo mušmula. Ona u našoj zemlji, u raznim rejonima, cveta od polovine aprila do polovine maja i cvetanje traje relativno dugo, od 8 do 20 dana. U bujnijih letorasta se dešava da se donji cvetovi nalaze u stanju cvetnih butona dok su u gornjem delu već precvetali.


Plod dunje je lažni, jer se razvija iz cvetne trube i zadebljale cvetne lože. Masa, odnosno težina ploda je vrlo različita i kreće se od 50 grama u nekih divljih vrsta i ukrasnih formi do čak 2 000 grama u kulturnih sorti. Po obliku plod može biti okruglast (jabučast), izdužen (kruškast), zvonast, spljošten itd. Peteljka ploda je praktično grančica na kojoj je nastao cvet. Pokožica je glatka ili maljava, ravna ili neravna u punoj zrelosti limunasto žute boje i vrlo prijatnog mirisa. Meso ploda je sočno, tvrdo, oporo, kiseloslatko i aromatično. U mesu ploda se često nalazi mnoštvo kamenih ćelija. Obično se u 5 semenih kućica nalazi od 5 do 35, ponekad i više semenki, slepljenih sluzastim, slatkim materijama. Semenke su smeđe boje, nepravilnog oblika, u semenim kućicama koje su okružene pojasom sklerenhimskih ćelija.


Za uspešnu komercijalnu proizvodnju dunje veoma je značajno da se izvrši dobar izbor lokacije. To znači da bi trebalo da se pre podizanja dunjika, pogotovo na većim površinama, ustanovi da li postoje uslovi za njeno gajenje. To su klimatski uslovi, zemljišni uslovi i orografija terena.


Dunja je heliofilna (svetloljubiva) voćka, pa joj najviše odgovaraju dobro osvetljena mesta. Ukoliko su stabla dunje zasenjena, ona slabo rađaju, u pregustom sklopu rađaju samo po periferiji krune. Plodovi u senci ne dobijaju sortno karakterističnu aromu i znatno su zeleniji i maljaviji od normalno osunčanih plodova. Svetlost kao faktor uspešne proizvodnje kod nas ne predstavlja nikakvo ograničenje.


Ograničavajući faktor širenja dunje je upravo toplota. Dunja dobro raste u uslovima vinogradarskih zona, dok u hladnijim zonama i na većim nadmorskim visinama često strada plod pa i drvo. Drvo dunje izmrzava na oko -27° C, dok deo rodnih pupoljaka i starijih grana izmrzava već na -23°C. Severna dunja, koju je stvorio Mičurin, izdrži i do -35°C a da ne dođe do bilo kakvih promena tj. oštećenja. Izmrzavanje korena dunje javlja se na temperaturi od -12°C. Oštećenja cveta dunje nastaju već na -1°C u fazi otvorenih kruničnih listića, dok ako nisu otvoreni oštećenja će nastati na oko -1,5°C. Plodovi dunje, ukoliko budu izloženi dejstvu ranih jesenjih mrazeva počinju da izmrzavaju na -2,2°C dok se npr. plodovi jabuke smrzavaju na -1,97°C a kruške na -1,8°C.


Količina vode u pojedinim organima dunje se kreće do 85%, pa se zato bez dovoljno vode u zemlji i vazduhu ona ne može uspešno gajiti. Ipak, dunja srazmerno dobro podnosi sušne periode. U ekstremnim slučajevima savija listove u trubicu radi smanjenja transpiracije. Za normalan rast i uspešno gajenje dunje, u literaturi se navodi da je potrebno da padne godišnje 750 do 990 mm vode sa dobrim rasporedom u toku vegetacije. Međutim u praksi se pokazalo da se dunja veoma uspešno gaji i u voćarsko-vinogradarskim krajevima gde najčešće ne padne više od 600 mm vode godišnje. Ipak ona daje znatno bolje rezultate u uslovima navodnjavanja pa optimalnu vlažnost zemljišta treba održavati tokom cele godine, a posebno u avgustu i septembru kada je prirast plodova najintenzivniji.



Vetar u intenzivnim zasadima dunje nanosi velike štete. Ako duva posle jačih kiša može da izazove naginjanje stabala. On može uticati i na odvaljivanje pojedinih skeletnih grana ili krune dunje. Pored toga, vetar utiče i na isparavanje vode iz zemljišta, intenzitet transpiracije, na oprašivanje voćaka a pred berbu može da izazove značajno opadanje plodova dunje. Zbog toga je na vetrovitim položajima poželjno podizati zaštitne pojaseve.


Najpogodnija zemljišta za dunju su ona koja su umereno vlažna, propusna i bogata hranljivim materijama. Teška i vlažna zemljišta, kao i jako suva i peskovita i karbonatna su nepogodna za gajenje dunje. Na jako karbonatnom zemljištu dunja na dunji je ugrožena hlorozom. Stabla dunje vrlo povoljno reaguju na đubrenje stajnjakom pa je kao i kod drugih voćnih vrsta poželjno da sadržaj humusa bude što viši, makar 2-3%. Praksa je međutim pokazala da ima vrlo uspešnih zasada koji su podignuti na zemljištu sa svega 1% do 1,5% pa čak i manje humusa.
Debljina oraničnog sloja za dunju treba da bude najmanje 50 – 60 cm, da bi se dunja normalno razvijala.


Što se orografije tiče, prilikom izbora mesta za podizanje dunjika treba obratiti pažnju na nadmorsku visinu, ekspoziciju i nagib (inklinaciju) terena.



Vladan Trandafilović, dipl.ing.spec.ampelografije