Биљке индикатори


Зачинско и лековито биље, 04.03.2015.
Саша Бугарчић

Bookmark and Share


Међу биљкама, које пружају велику помоћ при одређивању врсте - стања тла, су самоникле биљке и корови . Присутност одређене врсте биљке оквирно може дати информацију о стању тла, нпр. Кисело-лужнато тло, збијено-пропусно тло, влажно-суво тло и сл. Такође, ако се на неком култивисаном тлу изненада појави одређена врста корова, тј. ако та врста доминира, непогрешиво указује на грешке у технологији узгоја и стању тла. Тако нпр. Пољска преслица, пољска метвица и пузави жабњак указују на тешку збијеност тла и вишак влаге, док коприва и мишјакиња говоре да је тло богато хумусом.




Најчешће биљке на киселом тлу


Кострва, Echinochloa crus-Galie

Кострва се налази у окопавини. То је једногодишњи усколисни коров. Нарасте до 100 cm у висину, листови су глатки, таласастих углова. Размножава се семеном, и то га чини осетљивим на земљишне хербициде. Код нас се сматра водећим коровом кукуруза . Одговарају јој влажна и топла станишта. Пoсебно воли иловасто-песковита, хранивима богата тла. Будући да за клијање захтева више температуре, у нашем климату ницање уследи средином априла, дакле то је касно пролећна травна биљка. Ниче и плодоноси током целог лета.


Папрат, Pteridium aguilinium

Папрати су једна од најстаријих биљних врста на земљи и прве биљке које су се из мора трајно преселиле на копно. Од многобројних врста папрати које расту у нашим крајевима најпознатија је обична, шумска или мушка папрат, позната као навала . Због лековитих својстава одувек се користи у народној медицини, али данас има само спољну примену. Средином пролећа почиње сезона папрати. Папрат расте појединачно, ређе у групама, на влажним и сеновитим местима, а у планинама се пење и преко 1.500 m надморске висине.


Мала киселица, Rumek acetosella

Од киселица је најчешћа Кисељак ( R. acetosa ), и то на умерено влажним ливадама. Киселог је укуса па је служила као поврће, а од давнина је позната и као лек. Честе су још врсте мала киселица ( R. acetosella ), на изразито киселим земљиштима, коврџава киселица ( R. crispus ) и клупчаста киселица ( R. conglomeratus ) на земљиштима богатима азотом. Киселог је укуса због тога што садржи соли оксалне киселине. Из тог разлога ову јестиву дивљу зелен не треба конзумирати у већим количинама. Изворни јој је ареал Евроазија, но данас је раширена по целој северној хемисфери.


Подбел, Tusssilago farfara

Подбел расте свуда, од низинских до планинских подручја, углавном по влажним местима, уз грабе и потоке, на глинасто-песковитим земљиштима. Може покривати и велике површине и представља пионира вегетације за стварање плодног тла . Подбел је зељаста вишегодишња биљка са хоризонталним поданком из ког избијају вреже. Цвета при завршетку зиме или у рано пролеће, фебруар-април. То је један од првих пролећних цветова. Из поданка избија више љускастих избојака који на врху носе један жути главичаст цвет. Листови се почињу појављивати тек када биљка оцвета.




Најчешће биљке на тлу богатом калцијумом


Ливадска жалфија

Ливадска кадуља ( Салвиа пратенсис , ливадни куш, ливадска кадуља, дивља жалфија) може се наћи на нагибима, пашњацима и ливадама. Већ из даљине уочавају се тамноплаво љубичасти цветови који испуштају ароматичан мирис. Има антибактеријско и антигљивично деловање. Расте дивље по каменитим неплодним местима, а узгаја се и по вртовима. Цвета мај-јуни Расте дивље, али се и узгаја. Жалфија је лековита биљка, али се користи и као зачин.


Мала крвара

Мала крвара припада породици ружа, зељаста је трајна биљка, витке, голе у доњем делу длакаве, тамне стабљике до 70 cm високе на којима су главичасте цветне главице. Расте у екосистемима ксеростермних пашњака . Добра је крмна и пчелиња паша. Лековита је биљка (корен). Листови су распарени до 25 јајастих лиски назубљеног руба на кратким петиљкaмa, цватови су зеленкасте боје црвеног прелива окренуте сунцу, цвета од априла до септембра месеца, расте на сувим травњацима, употребљава се у народној медицини.




Најчешће биљке на песковитом тлу


Пешчарски мак, Papaver argemone

Мак је једногодишња зељаста биљка са усправном стабљиком висине до 60 cm, обрасла густим длачицама. Перасто исцепани листови су јајолики. Цвет је јаркоцрвен, светлоцрвен или бео, а чим се расцветa и усправи, одбаци латице. Плод је главицa са бројним преградама испуњен семеном бубрежастог облика. Време цветања му је мај-јули. Мак расте у свакој доброј вртној земљи, уз услов да има довољно влаге и сунца. Биљка се размножава сејањем семена, а седам месеци након сетве жању се макове главице те се из њих ваде дозреле семенке и суше. Цела макова зрна могу се чувати целе године, а самлевена се морају што пре употребити јер ужегну.

Пешчарски мак ( Papaver argemone ) је критично угрожена врста флоре, која је забележена на обрадивим површинама, у виноградима, међу усевима.



Пољски пелин, Arthemisia campestris

Пелин ( Arthemisia ), биљни род са више од 200, често ароматичних, врста једногодишњих или трајних зелени и полугрма из породице цевастоцветних главочика ( Asteraceae ). Њихови су листови наизменични, перасто раздељени, ретко нераздељени. Цветови су скупљени у малим, кугластим или јајастим, често висећим главицама распоређеним у састављене цватове попут грозда, класа или метлице. Главице су грађене од цевастих цветова, а обавијене су овојем (involucrum) од листића распоређених попут црепова на крову. Највећи број врста расте у степским областима Северне полулопте. Међу најпознатијима је Евроазијски зељасти вишегодишњи прави пелин ( Artemisia absinthium ). Расте претежно на рудералним стаништима уз куће, вртове и путеве, а и узгаја се.




Најчешће биљке на иловастом тлу


Чекињаста броћика, Galium aparine

Чекињаста броћика ( Galium aparine ), простире се на пољима, ливадама и поред ограда. Достиже висину 60-160 cm, има пршљенасте листове и петељкасте зеленобеле цветне дроздове. Због пузаве стабљике са оштрим длачицама је биљка пењачица . Стабљика јој је обрасла густим длакама, назива се и броћика приљепача. Све врсте броћике имају већ према станишту приближно једнаку лековиту моћ.


Дивља водопија, Cichorium intibus

Дивљу водопију су ценили још стари Римљани узгајајући је као поврће. Данас се може видети на необрађеним земљиштима и уз путеве широм Европе. Ова отпорна вишегодишња биљка, која нарасте до једног метра, има дубоко назубљене листове који окружују усправну длакаву стабљику. Цветне главице се појављују од јуна до септембра. Већина их има јасноплаве цветове, но могу се такође наћи у ружичастој или белој боји. Листови се скупљају у време кад је биљка у цвату, а користе се за припремање опарака, док се цветови и корење могу прикупљати у било које доба године, ако ће се употребљавати свежи, или у септембру ако ће се користити сушени. Воли сунчан и отворен положај, те растресито тло. Сеје се у рано лето, а касније се проређује или пресађује. Водопија има широку употребу у народу, а данашња медицина признаје је такође лековитом биљком. Лечи све болести које су у вези са слабом варењем и недовољном изменом материја. Врло је добра за очување и лечење оболеле јетре и поремећаја у лучењу жучи.


Пољски осјак, Cirsium arvense

Осјак ( Cirsium ), биљни род с приближно 250 врста једногодишњих или трајних зелени из породице цјевастоцветних главочика ( Asteraceae ). Главице су грађене од цевастих тамноцрвених, црвенољубичастих, жутих, жућкастобелих или, ретко, белих цветова. Плод рошка има кунадру (papusa), састављену барем делимично од перасто разграњених длачица. Код нас расте петнаестак врста. Најчешћи је пољски осјак ( C. arvense ), рудерална биљка и тешко искорењив коров на ораницама, виноградима, воћњацима, а показатељ је и азота у земљишту.


Пољски Жабњак, Ranunculus arvensis

Жабњак је трајна биљка промењивог облика, расте по влажним ливадама и пашњацима. У зеленом стању отровни су сви делови, јер садрже етерично уље анемонол. У сувом стању биљка није отровна. Меснати, голи, тамно-зелени листови могу варирати од срцоликих, бубрежастих до дугуљастих с целовитим или овално-наровашеном ивицом. Велики су 40 - 80 mm ширине и 40-90 mm дужине. Биљка има три (ретко 4) зелена лапа дуга 5-8 mm. Цветови су жути, око 2 до 6 cm широки, расту појединачно изнад лишћа на цветним стапкама дугим 10 - 30 cm. Цветови имају уске обрнуто јајолике латице које бледе с временом.



Најчешће биљке на сувом, лаком тлу


Пољска детелина, Trifolium arvense

Детелина ( Trifolium ) је распрострањена у читавој Европи, а у пољопривреди је црвена детелина врло важна крмна биљка. Између 1950. и 1960. године објављено је доста резултата о предности једноставних детелинско-травних смеса, састављених од једнe траве и једне махунарке. Краткотрајне смесе су углавном на бази италијанског љуља и црвене детелине, а за пашњаке се користе углавном енглески љуљ и бела детелина, тј. њихове сорте различите ранозрелости.
Пољска детелина је једна од важнх индикатора сувог и лаког тла, а има ружичасто беле цветове.


Гладиш, Euphorbia verna

Гладиш је трајна биљка, висине до 50 cm која се као коров тешко искорењује јер има врло жилав, дрвенаст и прилично дуг корен који расте веома споро. Стабљика је грмоликог облика, чврста и разграната трновитим изданцима. Доњи листови су троделни, тј. састављени из 3 листића, док су листови у вршном делу стабљике обично једноставни. Лептирасти цветови налазе се на трновитим изданцима у пазушцима листова, а боје су пурпурно-црвене. Биљка цвета читаво лето. Према величини и облику цвета и других биљних делова, те према томе да ли су изданци стабљике трновити или не, разликујемо више подврста. Гладиш се углавном појављује на сувим и мршавим земљиштима ораница, пашњака и ливада те уз рубове шума. Биљка воли тло које садржи креч. Јаким ђубрењем биљка брзо нестаје са станишта.




Најчешће биљкe на влажном, тешком тлу


Пузави Жабњак, Ranunculus repens

Пузави Жабњак је вишегодишња биљка висине 40 - 50 cm, има вреже које се на чворовима закорењују. Стабљика је усправна или се уздиже, гола или длакава, разграната и носи више цветова. Приземни лист је са петељкама, а горњи су седећи. Плод је орашчић. Семе клија рано у пролеће из дубине тла 0,5-3 cm. Клијавост се процењује на преко 100 година. Биљка произведе 100 до 150 семенки. Цвета од маја до августа. Расте на разним усевима, посебно влажним ораницама, поплавним ливадама и пашњацима.


Велика боквица, Plantago major

Велика боквица је трајна биљка с приземним, суличастим, уским, жилавим и голим листовима на којима се истиче 3-5 проводних жила. Цветна стапка је без листова, усправна, угласта те завршава смеђкастим цветним класом. Плод је двосемени тоболац. Боквица женска или боквица велика може се наћи на запуштеним ливадама, пустим земљиштима, стазама и путевима, али и у влажним грабама од низина до високих планинских подручја. Приземни листови боквице женске или боквице велике сложени су у облику розете, широког су јајоликог облика, на ивицама делимично или свеколико назубљени. На голим листовима истиче се углавном 7 проводних жила. Цветна стапка је усправна и округла, а цветни класић је дугуљасто ваљкаст.




Најчешће биљке на тлу богатом хумусом


Бела лобода, Chenopodium album

Бела лобода је је један од најраспрострањенијих корова и често је прва биљка која зазелени свеже насуте терене, ископе, канале, окопавине, стрне житарице, вртове, винограде, рудерална станишта богата хранивима. Површина листова густо је прекривена трихомима. Жлездано ткиво у дршки трихома излучује натријумове јоне у мехур и тако ослобађа биљку токсичних материја. Због тог прилагођавања, лобода може успевати и на врло сланим земљиштима која су за већину осталих биљака отровна.


Црна помоћница, Solanum nigrum

Црна помоћница је цветница из рода велебиља. Због високог садржаја алкалоида, нарочито у незрелим бобицама, биљку често категоризују као отровну, али зреле бобице и лишће се користи у неким деловима света као поврће. Једногодишња је биљка која захтева пропусно тло, не подноси сену. Црна помоћница је полугрм, дрвен само у доњем делу стабљике. Има јајолико лишће, по облику назубљено, стоји на петељкама. Цветови су ситни, бели, прикупљени у гроздасте цватове. Биљка цвета истовремено женским и мушким цветовима. Зрео је плод црна, ређе зелена, жута или црвена, сочна бобица величине грашка, пуна ситног семена. Непријатног је мириса и љутог укуса који изазива гађење и повраћање.


Мишјакиња, Stellaria media

Мишјакиња је годишња биљка одомаћена у Европи. Биљка је специфична по томе што у исто време цвета и има семе. Цветови су малени и беле боје. Млада је биљка јестива, а користи се и у народној медицини. За слабих зима може се наћи током целе године, иначе обично у пролеће и јесен. Мишјакиња је чест коров ораница, винограда, воћњака. Расте и крај путева, ограда итд. Понекад се јавља масовно, у великом броју. Свиње и гуске је радо једу. За стоку је шкодљива ако је поједе у већим количинама. Биљка (осим корена) је јестива и укусна.


Русомача, Capsella bursa-pastoris

Русомача је биљка из породице Brassicaceae. Одомаћена је у Европи и Малој Азији те је широм света позната као коров. Расте у пољима и на запуштеном тлу. Млада је биљка јестива, док је биљка у цвату дуго коришћена у народној медицини. Неправилно назупчани листови творе розету - сличну оној код маслачка. Стабљика нарасте до 40 cm висине. Време цветања је март-новембар, а сићушни, прљавобели цветови творе цват који се продужи у издужени грозд, док на танким петељкама висе тада мале срцолике комушице, које су на додир попут коже. Посебну склоност за ове срцолике комушице показују кокошке.



Срећко Костелић, дипл. инг. агр.



Текст преузет са http://www.agroklub.com/


Bookmark and Share