Историја :

Срби су у прoшлoсти вeoма пoштoвали институциjу размeнe рада и пoмoћи другима. Jeдан oд видoва тe пoмoћи била je мoба, захваљуjући кojoj je сваки члан заjeдницe мoгаo успeшнo да oбави наjважниje практичнe пoслoвe и такo oбeзбeди oпстанак свoje пoрoдицe. Eтнoлoшка наука мoбу oбjашњава каo oбичаj удруживања рада или oбичаj рациoналнe распoдeлe људскoг рада у српским сeљачким заjeдницама кoje су ималe спeцифичну eкoнoмску oрганизациjу.

Градити кућу на друму, како то описује Јован Цвијић дефинишући простор на ком је настајала Србија, није значило само стални удар освајача већ континуирани утицај различитих стилова, синтезу Истока и Запада, Севера и Југа.

Подићи споменик преминулом претку и на тај начин обележити његово последње пребивалиште једна је од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу. Још већу одговорност представља подизање крајпуташа – вечне куће за душу мртвог чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено, јер душа без споменика у ком би отпочинула бива заувек проклета у беспућу вечног заборава.

Некада је у готово сваком српском селу постојало једно дрво –светилиште. Такво дрво се звало "запис", због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Дрво-запис налазило се у центру села и било је главно култно место. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе –заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви.

Обичај ношења накита код Срба имао је у прошлости двојаку улогу: естетску и симболичну. Накит је коришћен како да улепша особу која га носи, тако и да укаже на њен положај, сталеж и религиозну припадност. Симболика накита код жена имала је нарочито значење у периоду њене припреме за удају, када се значајно мењао њен друштвени статус.