Леп пример народног градитељства у Србији представљају мале дрвене кућице, собрашице, које су обично подизане у порти цркве. Оне су служиле за обедовање, окупљање сродника и њихових пријатеља, приликом црквених празника. Назив собрашице потиче од словенске речи собрање, што значи сакупљање, зборовање. У неким крајевима Србије звали су их и соврашице, софре, шатре.
















Собрашице могу бити једноделне или вишеделне, спојене под заједничким кровом. Грађене су од тесаних греда темељача, које су постављене на веће каменове на угловима и спојевима. Странице су грађене у бондручном скелетном систему са стубовима и оплатом, а кров са конструкцијом на 2 или 4 воде, покривен је ћерамидом. Зид од брвана изграђен је до пола, што собрашицама даје прозрачни изглед терасе, сенице. У свакој је био постављен сто у средини, са клупама за седење около. Код неких собрашица постојали су уградни столови и клупе, које су у челу стола-софре биле посебно обрађене за старешину задруге.


















Собрашице су данас сачуване у појединим селима западне Србије, поред Ужица, Ваљева, Крагујевца. Тако је у Бранковини, код Ваљева, у порти цркве Светих архађела Михаила и Гаврила, чији ктитор је био прота Матеја Ненадовић, сачувано неколико ових необичних грађевина. Собрашице у Бранковини, старе више од сто година припаделе су богатим породицама из ваљевског краја, које су за велике верске празнике и друге светковине, после посете цркви, одмарале и обедовале у таквим затвореним или полузатвореним кућицама од дрвета. Ту су се примали гости, пријатељи, родбина, који су долазили из суседних села и који нису имали своје собрашице.На столу су се увек налазиле различита јела и пића да се гости окрепе.
















Сиромашнији мештани, који су учествовали у литургији, такође су имали своје место за одмор у дворишту цркве. Њима су били намењени столови са клупама успод липа, који и данас ту стоје, док су они најсиромашнији седели на трави под дрвећем.





Текст преузет са https://www.glassrbije.org/