Реч проса означава неколико биљних врста сличних начина гајења, употребе и изгледа. Најзначајније врсте проса: обично просо, мухар, бар просо и светло семе. Мухар и бар просо спадају у исту биљну врсту, а разлика је у томе што мухар има ситније, компактније класове, ваљкастог облика. Класови бар проса су гроздолики и крупнији.




Технологија производње


Производња проса тражи минимална улагања јер ту спадају само трошкови набавке сортног семена, сетва, евентуална заштита од корова, жетва и транспорт. Употреба минералних ђубрива је само ако је просо главни усев, јер пострни користи хранива преостала од предусева.

Принос зависи од врсте, сорте, начина гајења, земљишта и временских услова. Креће се од 2,5 до 4 t/hа.

За постизање стабилних и високих приноса проса захтевају плодно земљиште и довољно влаге. Добро толеришу сушу и високе температуре,а нису осетљива на тип земљишта. Стресни услови спољне средине утичу на слабији принос, али су штете мање у поређењу са другим биљним врстама.

Иако је оправдано гајење проса на добрим земљиштима, добро решење је њихово гајење на местима где друге биљне врсте слабије успевају.

Припрема земљишта за гајење проса идентична је као код осталих јарих усева. Дубоко јесење орање и благовремену предсетвену припрему треба спровести обавезно, чиме се обезбеђује ситно мрвичаста структура земљишта и чуване влаге неопходне за ницање и почетни раст биљке. Према времену сетве проса су веома флекибилна и ако се гаје као главни усев дају највећи принос и у том случају сеју се у другој половини априла, а најкасније почетком маја.

Како имају кратку вегетацију могу се сејати и касније крај маја или почетак јуна. У том случају као други усев имају улогу “спасоносне биљке“ замењујући неуспеле или разоране усеве.


Могу се гајити и на земљиштима која се споро загревају и на којима појава водолежа спречава правовремену сетву уобичајених усева.



Најосетљивија фаза вегетације проса је почетна, коју карактеришу веома лагани раст и развиће. Покорица отежава или чак онемогућава ницање веома ситног семена. После критичног почетног раста који траје око месец дана, од бокорења почиње нормално брже развиће усева.

Повољна околност је да проса нису мета економски значајних болести и штеточина. Заштитом од корова усев треба да се сачува чист, нарочито док траје спор почетни раст. Касније захваљујући брзом расту и густом склопу проса су способна да добрим делом сама униште коров. Мухар за семе и бар просо, који се гаје због класа, обично се сеју на већи међуредни размак-45cm, што омогућава редовну међуредну обраду-шпартање и окопавање.

Жетва проса обавља се житним комбајнима. Презрело просо лако осипа зрно, док незрело и влажно ствара проблеме приликом складиштења. Косе се што ближе површини земље, а жетвени остаци се балирају и користе као сточна храна. Бар просо које се за птичију храну користи у виду класова скида се ручно, на тај начин што се жању метлице са дршком.


Коришћење и значај


Хемиски састав и храњива вредност зрна су слични са осталим житарицама што их чини погодним за људску и сточну исхрану.

Највише садрже скроб и беланчевине, а неољуштено зрно пуно је целулозе. Од целог или самлевеног ољуштеног проса по старим рецептима се припрема брашно, каша, пециво или замањује пиринач.


У ери популаризације здраве, дијететске и реформске исхране просо доживљава своју ренесансу, због жутих пигмената је важан састојак „интегралног брашна“.


За сточну храну се употребљава неољуштено зрно обичног проса, цело или самлевено. Пошто се сматра да је “јака храна“ ако се користи само обично се меша са осталим житарицама и нарочито је погодно за исхрану живине и свиња.



Дипл.инг. Миодраг Симић