Историја :

Народна ношња Срба је веома лепа и разнолика. Одевни предмети који је чине, било да су намењени женама или мушкарцима, састоје се од различитих детаља и украса. Изглед народне ношње зависи из ког краја Србије потиче, али и од утицаја других култура у непосредној близини.

Леп пример народног градитељства у Србији представљају мале дрвене кућице, собрашице, које су обично подизане у порти цркве. Оне су служиле за обедовање, окупљање сродника и њихових пријатеља, приликом црквених празника. Назив собрашице потиче од словенске речи собрање, што значи сакупљање, зборовање. У неким крајевима Србије звали су их и соврашице, софре, шатре.

Воденице су у Србији некада биле саставни део пејзажа и сеоске архитектуре. Већина њих се налазе у аутентичном, природном амбијенту, поред потока, мањих река, готово увек окружене веома лепом бујном природом. У воденицама се млело жито и добијало брашно за хлеб, који је био главни артикал и храна за народ...

Исхрана код Срба у 19. веку могла би се описати као конгломерат различитих националних кухиња. У то доба уочљив је јак утицај турске кухиње. Ипак, на развој српске кухиње, најпре је битно утицала Византија, која је и сама представљала мешавину балканских и оријенталних елемената. Византијско царство, као водећу силу на нашем поднебљу, замениће Османско царство, које је било сила у сваком смислу те речи. Његови јаки утицаји оставили су дубок траг у свим сферама живота, па и на начин исхране...

Хлеб уједињује душу и тело.Више од три милијарде људи на земљи свако - дневно једе неку од више стотина врста хлеба. У једном од више десетина музеја ХЛЕБА у Европи, власништво Слободана Јеремића-Јеремије у Пећинцима, приказано је 96 обрађених хлебова. У музеју постоји и око 2.000 сеоских предмета сакупљених од Драгаша до Таванкута.