У органској производњи није дозвољена употреба вештачких минералних ђубрива. Поред стајњака пореклом са органске фарме, компоста, осоке, глистењака, зеленишног ђубрења могу се користити биљна ђубрива. То су екстракти појединих самониклих или узгајаних биљака који се често користе у органској производњи у циљу побољшања плодности земљишта. Иста се могу наћи у комерцијалним паковањима, док их мањи произвођачи могу сами произвести.
Није да прогнозирам, дугорочна прогноза је ионако врло непоуздана (сетите се како су нам јесенас најављивали врло оштру зиму!) али у нашим крајевима ипак је пуно већа веројатноћа суво и вруће лето него кишно. Претерано наводњавање није добра идеја јер је питка вода све угроженији ресурс, а осим тога биљке тако немају мотивацију за развој дубоког корена који ће црпсти воду и храњиве материје из дубљих слојева земље...
Није случајност да у природи различите врсте биљака расту једна поред друге. Већина биљака ствара супстанце којима привлачи или одбија штетне инсекте, или их користи у борби против паразита. Али, једна врста нема универзалну одбрану, па су током дугог периода еволуције различите врсте пронашле начин за узајамну помоћ и тако створиле равнотежу.
Ако сте се питали у чему лежи тајна укуса и мега популарности латино-америчких салса, одговор је овде – томатиљо, љускави парадајз. Далеки рођак парадајза, из исте породице помоћница (Solanaceae) али из рода мерхурица (Physalis), плени пажњу и својим изгледом и незаборавним укусом који даје салсама, сосевима, салатама…
Одувек је било важно знати узгојити и сачувати властито семе. То је било важно јуче, у време хибрида, а штa тек да кажемо данас у време генетски модификованих биљака. За нас који узгајамо или желимо узгајати биљке за људску исхрану, "храну за здравље" како ја волим рећи, неопходно је и природно узгојено семе. Потребно нам је семе узгојено без минералних ђубрива и пестицида и које није "заштићено" отровима (црвено или зелено обојено семе).